1000 stranica života

U život stane mnogo toga. U život stane mnogo malih života. Jedan od tih malih života stao je u 1000 stranica koje sam ispisala.

Pisanje je počelo sasvim bezazleno. Čitala sam o tome kako se mogu pokrenuti  kreativni potencijali i jedan od saveta je bio da se svakoga dana piše 1000 reči, najbolje ujutru. A ja sam htela da najzad maknem kočnice koje su se smestile, pa zaglavile na vrhovima prstiju i koje mi nisu dale da pišem opušteno i bogato kako bih htela. Bilo mi je jasno zbog čega se jutarnje stranice preporučuju kao lek. Pisanje ujutru, nakon buđenja, kad je sadržaj podsvesnog još uvek na dohvat ruke, stvara tok koji se pretače na stranice pravo sa izvora. Osim toga, kada na papir izbacimo sve ono što nam zatrpava svest u vidu svakodnevnih događaja, problema i svega sa čime se tokom dana suočavamo, tada se rasterećujemo i ostavljamo prostor da izađe ono što je ispod i što ostaje zablokirano. Prihvatila sam se posla i pisala. Počela sam sredinom novembra 2013, pola godine nakon što sam se otisnula svojim kruzerom u novu životnu priču. Ne sećam se tačno koliko je to svakodnevno pisanje trajalo, ali mislim da jeste najmanje godinu i po. Kada bih preskočila dan, nastojala sam da sledeći nadoknadim propušteno i željno iščekivala šta će se promeniti u mom pisanju, nadajući se da će blokada koja me uporno prati konačno nestati.

A pisala sam razne stvari. U početku su to bili svakodnevni događaji i samo pisanje je imalo jasnu formu dnevnika koji sam na ovaj način redovno vodila. Nekada bih ulovila sebe kako pišem neprestano gledajući u levi donji ugao monitora ne bih li najzad stigla do hiljadarke. Na momente mi je padalo teško. Ali, nisam se dala. Kucala sam i kucala, hraneći folder sa jutarnjim stranicama, dok je moj blog i dalje ostajao pust, sa tu i tamo nekim postom, ali ni blizu onome što sam želela.

Običaj mi je bio da kada završim 100 stranica u wordu, sačuvam taj dokument i počnem sledeći, kako bih se kasnije prilikom pregledanja lakše snalazila. Zanimljivo je da sam 900 stranica napisala za dve godine, a onda sam narednih 100 pisala čitavih 18 meseci. Prestala sam da pišem svakoga dana, već samo onda kada su reči same sletale na tastaturu, tražeći da ih poslažem u rečenice.

Lagano sam posustajala. Događaji u mojoj svakodnevici su počeli da teku neželjenim tokom, da se ubrzavaju, a ja nisam imala želju da o tome pišem. Spomenula bih najvažnije, a onda utonula u analizu, razmišljanja, zaključke, uvide, odluke. Pa opet, upravo za mandata tih poslednjih sto stranica desilo se da sam privela kraju svoju započetu knjigu. Onu koja se zove „Reci šta te raduje“ i koju sam završila u trenutku kada me ništa nije radovalo. Kakav paradoks! Razleteo mi se život u hiljade komada, a ja sedim i oko sebe gledam odštampana rešenja naslovne strane i na svakom od njih piše „Reci šta te raduje“. Kao da mi se sopstvene reči rugaju.

Ne znam da li je završetak napola napisane knjige posledica mog jutarnjeg pisanja. To mogu samo da nagađam. Da sam se napisala – jesam. I nakon toliko napisanih reči potpuno je besmisleno pričati o bilo kakvoj blokadi. Postalo mi je jasno da ja nemam blokadu da pišem, već imam blokadu da to što sam napisala izložim očima drugih. Previše je to moje, previše lično, ne mogu da se ogolim tako lako….i onda filtriram, filtriram, filtriram do besmisla….I onda me na kraju prođe volja. Oni tekstovi koje sam objavljivala na blogovima su se buntovno oteli tom suludom procesu i premda sam se nadala da će to buntovništvo postati češće, nije se dogodilo. Shvatila sam da sam najveći neprijatelj sopstvenog pisanja ja sama, sa nepodnošljivim kritičarem koji vlada mojim umom. U toku je obračunavanje sa njim.

Međutim, postoji nešto mnogo važnije sada, na kraju tih hiljadu stranica. Razmišljam koliko sam zapravo sretna što sam u nameri da učinim nešto za svoje pisanje došla do toga da imam zabeležen taj život u životu, celinu koja je život sam za sebe i to od trenutaka čiste, nesputane radosti koja se ogledala u malim, sitnim, svakodnevnim događajima života udvoje, do momenta kada je taj život počeo da se rastače i da curi nepovratno kroz pukotine koje su se nastanile u odajama za koje sam mislila da su od kamena, a ispostavilo se da su od lako lomljivih daščica… A Koen je pevao da su pukotine tu da kroz njih može svetlo ući….

I čekajući to svetlo, shvatim da su se moje jutarnje stranice pretvorile u nešto sasvim drugo od onoga što su trebale da budu. U tih hiljadu stranica stalo je nebrojeno mnogo detalja koji bi sigurno jednoga dana bili zaboravljeni. Ovako, ja im ne dam da se zaborave i dok čitam te stranice mogu savršeno lako da se prebacim u taj trenutak i to mesto, i da se setim kako sam se tačno osećala i to sa takvom jasnoćom da ponekad pomislim da mi je jasnije sada u ovom trenutku nego što mi je bilo jasno u momentu kada sam taj trenutak u stvarnosti proživljavala. I neobično sam zahvalna na tome.

Ne znam koliko često ću posećivati te stranice. Vreme je da se život živi dalje, da se pišu nove reči. Ali sama mogućnost da mogu u određeno vreme svog života da zavirim kad god hoću, kad god poželim, nezavisno od bilo koga i od bilo čega, ispunjava me radošću. I svetlošću. Onom koja je ušla kroz pukotine i koja mi pomaže da vidim što se u mraku nije moglo videti.

I dok pisci oživljavaju izmišljene likove kroz svoje reči, ja sam oživela sebe samu, sopstvenim pisanjem. A mojih hiljadu stranica života će ostati da me podsećaju kako svojim rečima sebe oživljavam.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *