Crno – bela mozgalica

Šah je čudesna igra. U našoj kući igrao se često, a mnogi gosti koji su nam dolazili bili su upravo šahisti.  Život u maloj sredini ograničavao se tada na prijatelje, rodbinu i komšiluk. Interneta nije bilo, ni mnogo putovanja i retki su bili oni koji su mogli sebi da priušte upoznavanje sa svetom tako što su u taj svet otišli. Mi ostali, upoznavali smo ga na osnovu onoga što bismo vedeli preko televizije i iz priča ljudi koji su imali sreću da svet vide izbliza. Živeli smo u Riđici, selu uvučenom u džep države, a mi, uvučeni u džep tog sela tek smo provirivali kroz njegove rubove spoznajući svet iz jedne vrlo skučene perspektive. Moj tata, svestan ograničenja koje smo u tom smislu imali, dovodio je taj svet kod nas. I bio je šarolik. Od tamnoputog kolege sa studija do Čehoslovačkih velemajstora.
Živeći u takvom okruženju u kom su nedeljni šahovski turniri bili uobičajena pojava, a šahovske knjige zauzimale počasno mesto na polici, bilo je sasvim prirodno da i ja krenem u istraživanje crno-belih polja.  Tatina želja je bila da sestra i ja ozbiljno igramo šah i zbog toga nas je podsticao da se pridružimo šahovskoj sekciji, još u osnovnoj školi.  Uskoro smo obe počele i same da učestvujemo u takmičenjima. To su bila lepa iskustva. A posebno lepa su nam bila porodična, šahovska druženja sa porodicom moje drugarice Zorice. Tate su igrale šah, mi smo igrale šah. I zajedno išle na sekciju.
Jedan turnir u Apatinu u kom su učestvovali i odrasli i deca će mi posebno ostati u sećanju. Mene su smatrali jakim igračem, pa su me smestili na poslednju tablu kako bih uzela siguran poen. Izgleda da je i protivnička ekipa isto tako razmišljala, jer su i oni na četvrtoj tabli imali jakog igrača. Partija je prilično potrajala, što kod mene nije bilo čudno. Uvek sam mnogo razmišljala i moje partije su bile beskrajno duge. Šah je misleća igra i tu sam mirne duše mogla sporo da razmišljam bez da me zbog toga grize savest, kao u prilikama kada ne odgovorim adekvatno na situacije koje zahtevaju brze odgovore. Osim toga, to uopšte nije bila loša taktika za iskušavanje protivnika. Iznervira se od tolikog mog razmišljanja, pa mi je posao posle toga lakši.
Tata je njegov meč završio i pridružio se mom mentoru kako bi zajedno ispratili tu poslednju partiju koja je trajala i trajala…Pošto su svi okolo već završili, okupili su se oko našeg stola pa se tu našao priličan broj kibicera. Naspram mene su stajali moji navijači, a naspram devojčice na protivničkoj tabli, njeni. Partija je ušla u finiš i mene je polako počelo da izdaje strpljenje. Kada bih pogledala u tatu, ili mentora, obojica bi bili nemi poput riba. Ni gest. Ni “a”. Za to vreme, protivnička strana je dobijala obilatu pomoć u vidu nevebalnih znakova koji su upućivali šta treba da se odigra. Bila sam očajna. Koliko god da sam pogledom tražila pomoć, nisam je dobijala, za razliku od moje protivnice. Na kraju sam izgubila, i dok su mi svi čestitali na upornosti i borbi, ja sam se osećala izdanom i prevarenom. Borba nije bila fer i to me je žestoko zabolelo. Za razliku od ostalih turnira i partija koje sam odgirala, ovu borbu nisam doživela samo kao sportsku. Bila je mnogo više. Odmeravanje snaga dve strane koje bi trebalo da su jednake. A nisu bile. Jedna je pratila fer-plej, a druga ne. I to je lekcija koju sam zapamtila za ceo život, ali što neko lepo reče: život nekada možda nije fer, ali zato ima odličan smisao za humor.
Da je tako, uverila sam se u trećem srednje kada sam nakratko bila u đačkom domu. Navikla na šah, rešila sam da se pridružim šahovskoj sekciji. Pošto su je činili samo dečaci, kada sam se pojavila među njima izazvala sam različite reakcije, praćene uglavnom podsmehom i podgurkivanjem. Nisam se zbunila. Svesna da šah igram dobro, izazvala sam ih. A onda krenula da pobeđujem, jednog po jednog. Bila je to jedna od mojih najslađih pobeda  nad muškim rodom, koje se sa apetitom sećam. Od njihove nadmene reakcije sa kojom su me dočekali, do obešenog nosa sa kojim su me ispratili. To mi je bila satisfakcija ne samo zato što sam momke naučila pameti, već i zbog one partije u Apatinu koju sam izgubila na takav način. I cela ta zaokružena šahovska priča potvrđuje da se uvek sve vrati.
Kasnije sam šah retko igrala. Moja sestra nije bila veliki zaljubljenik ove igre, tata mi nije bio zanimljiv saigrač pošto je igrao mnogo bolje od mene. Jedino sam tu i tamo Zoricu uspela da ubedim da odigramo koju partiju i to kasnije, kada smo obe već uveliko bile u braku. Pa ipak, te partije su postajale sve ređe, a zamenile smo ih crtanjem i aerobikom.
Kada su se pojavile kompjuterske igrice, šah me više uopšte nije privlačio. Bez razmene energije saigrača, sve je sterilno i nezanimljivo. Ono što je  najprivlačniji deo jeste žar koji su igrači unosili u igru. Sećam se jednog tatinog kolege koji je bio naročito zanimljiv kada je gubio. Ispaljivao je čitavu salvu psovki na sopstveni račun. Sebe je nazivao najpogrdnijim imenima (Magarče jedan!!! Budalo jedna!!! Pa to nisi video??!!??) Toliko je sočno uspeo da izvređa sebe da ni najljućem njegovom neprijatelju to tako dobro ne bi pošlo za rukom. I mnogi su dolazili ne da bi pratili njihove partije, već njihove reakcije na igru. I to je ona retko spomenuta lepota šaha – šta stoji iza poteza…
Od tada, kako lepo reče Gari Kasparov, životom imitiram šah, u nadi da će mi dobro povučeni potezi doneti više od pobede – dobro odigran meč. A što se tiče šaha…Još uvek čekam nekog zanimljivog protivnika koji ume da razmišlja, koji ume da se dobro snađe u komplikovanoj središnjici i koji ume da iznenadi neočekivanim mat-potezom. E takvog protivnika bih onda pozvala da pređe u moj tim, pa da prvenstvo osvajamo zajedno.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *