Diplomirana domaćica

Nekada, dok sam bila singl samostalna i zaposlena žena u velikom gradu pitajući se šta se to dešava sa današnjim muškarcima koji od braka beže kao od kuge, krišom sam razmišljala o tome kako bi izgledalo da sam domaćica koja sedi kući i sprema mužu ručak. Kako bi to izgledalo da ne moram svaki dan da idem na posao, već da se bavim stvarima koje volim i da vesela i nasmejana sačekujem muža koji umoran dolazi sa posla i čije se lice ozari čim me ugleda. Bila je to tada jednačina sa više nepoznatih, a ja sam sa matematikom bila na Vi.

Moram priznati da su mene odavno morile misli kako su se žene gadno prešle svojom emancipacijom. Doduše, postoji dobar broj njih kojima je ta vrsta promene zaista pomogla i to je druga priča. Međutim, realno, šta se desilo? Žene su počele da rade, da budu samostalne, da ne kažem same sebi dovoljne premda je to jako daleko od istine. Dobile su mogućnost da se izjednače sa muškim rodom (dobro ne baš u svemu, i ne baš svugde), ali ih je zato sačekao potpuno isti spisak obaveza koje su imale i onda dok nisu radile. Uglavnom. Sve sam ja to pokapirala još vrlo mlada, ali nekako me je vukao taj samostalni život premda sam sve vreme osećala da tu nešto ne štima.

I onda se desi da mi se ta tiha želja iz prvog pasusa ostvari, što bi značilo da sam ja samo mislila kako je tiha, a da se ona drala iz sve snage. Postala sam domaćica. Nakon sve one jurnjave da završim studije, sve onako užurbana i zaposlena. Nisam ni razmišljala kako to izgleda sa strane dok nisam mojoj drugarici Jeleni dala da pogleda rezident vizu koja mi je tih dan stigla. Sa očima svetskog putnika koji se lako snalazi sa takvim dokumentima, samo je u jednom trenutku razrogačila oči:

– Šta !!!! Housewife ?????? (domaćica) Molim?????? Pa ovde lepo piše da imaš sponzora!!!!

Teško da bih mogla da opišem zgroženu facu moje drage Jelene koja je u taj papir gledala kao u dokaz vrhunske veleizdaje čitavog ženskog roda.

– Eto vidiš – rekoh joj ja slatko se smejući njenoj iskrenoj feminističkoj zaprepašćenosti – Sad sam zvanično sponzoruša. Domaćica i sponzoruša. I dalje me je belo gledala ne verujući da tako opušteno posmatram celu stvar, jer u vizi mora da piše ko je sponzor, u mom slučaju muž, a čim mi je muž sponzor znači da sam nezaposlena, dakle domaćica.

I negde, pravilo je da me moje drugarice koje su same, tačnije samostalne, češće pitaju kada ću da nađem posao, dok imam par njih koje sluđene obavezama, onako iz dubine duše naglase:

– Uživaj kad možeš!!

Moja kuma Zorica je odmah našla opravdanje za mene.

– Ti nisi makar kakva domaćica, tvoj muž ima diplomiranu domaćicu!! Misleći time na svu moju nauku u vezi hrane.

Uvek je postojala podela u načinu kako se tumači jedna ovakva ženska situacija. Činjenica je da u ovom delu sveta ima dosta naših ljudi koji su došli sa porodicama i čije supruge teže mogu da dođu do odgovarajućeg posla. Verovatno bi mogle da nađu „nešto“ ali to „nešto“ ne bi bitno uticalo na ionako dobar životni standard, ali bi zato značajno narušilo njegov kvalitet. Tako da je ne samo moja, već odluka mnogih žena koje su se našle na Srednjem istoku da je bolje biti kući, nego raditi samo da bi se radilo. A dobar posao ako dođe, odlično.

Ono što ostaje za razmišljanje jeste da li je zaista tako strašno biti domaćica? Šta to žena gubi time? Svoj dinar? Svoju samostalnost? Mogućnost odlučivanja? Godine školovanja otišle u vetar? Ispala je iz igre? Nije u toku?

Nema tog lošeg braka koji će biti bolji zato što žena radi i nema tog dobrog braka koji će biti lošiji zato što žena ne radi.

A lepota slobodnog vremena koje uvek ima čime da se ispuni je privilegija. Ja ga tako doživljavam nakon svih onih godina koje sam provela radeći posao koji ne volim. I svaki put kad uhvatim sebe kako otvaram neki oglas za posao za koji znam da mi ne bi prijao, trgnem se. Setim se radnih subota, praznika tokom kojih su drugi praznovali, a ja radila, jednog slobodnog dana za novogodišnje praznike i jednog za Uskrs… Ma pravo je uživanje biti domaćica. Jer čak i tako mi zafali vremena za sve ono što bih htela da uradim, a što se godinama skupljalo za neka druga vremena, kad ću imati više slobodnog vremena.

I premda znam da će mi pundravci proraditi kad tad i da ću naći neki poslić, do tada hoću da pozavršavam neke važne stvari.

 Da pišem moje blogove.

Da malo štrikam.

Da čitam.

Da šetam.

Da ćaskam sa dragim ljudima preko skajpa.

Da smišljam nova jela.

Da ih spremam.

Da vesela i nasmejana sačekujem muža koji umoran dolazi sa posla i čije se lice ozari čim me ugleda.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *