Finalni Karaoke Obračun

Oduvek sam volela da pevam. To samo po sebi i nije loše da ja nisam mislila da znam da pevam, a ovu dopadljivu ideju negovala brižljivo kao onaj pelcer od fikusa benjamina u mojoj dnevnoj sobi, koji sada ima preko dva metra. Čak sam sa takvim stavom  vrlo lepo prošla na audiciji u „Loli“ za hor. Iako sam stanovala daleko i nije mi bilo baš zgodno da dolazim na probe, izdržala sam nekih par meseci. Tek toliko da u mom pevačkom CV-u dodam i tu stavku kao bitan dokaz o svom vokalnom umeću.

Međutim, Univerzum je polako počeo da gubi strpljenje sa mojom iskrenom uverenošću da volim i znam. A lepo moja drugarica Zorica kaže: Najgora je varijanta kad voliš, a ne znaš. I tako je mene čekala jedna  dobra lekcija. U to vreme sam radila u  farmaceutskoj kompaniji koja je svoje rođendane umela da proslavlja na originalan način. Te godine se desilo da to budu karaoke, po uzoru na „Karaoke obračun“ koji je vodio Nikola Đuričko na jednoj od aktuelnih televizija. Celo veče osmišljeno je kao naš interni „Karaoke obračun“, a voditelj je bio Đuričko lično.  Ja sam u tome prepoznala svoju čarobnu priliku, i prijavila se.

Kako bi sve bilo autentično, naši dizajneri su za svakog učesnika pripremili promotivni materijal. Prvo smo imali fotkanje, a onda su te fotografije obrađene tako da izgledaju kao omoti od ploča iz sedamdesetih prošlog veka. Dobili ismo i svoje zastavice za navijače, postere i sve je izgledalo maksimalno profi. Ja sam odlučila da pevam „Produži dalje“ od Zdravka Čolića i “Čekala sam“ Jadranke Stojaković. Pripreme su tekle bez problema, svi smo bili euforični po pitanju karaoka, premda su se favoriti već znali pošto je u firmi bilo par dokazano dobrih pevača. „Ne znaju oni“ mislila sam ja u sebi „kakav vokalni dragulj imaju ovde“.

Sledeća stvar, vrlo bitna, bila je glavna nagrada na koju sam pucala, a to je bio put u Rim. Druga je bila kamera, a treća mislim foto aparat. A meni se baš nešto išlo u Rim. Bio bi to brak između moje dve velike ljubavi: pevanja i putovanja, ostvaren na izuzetan način da pevanjem dođem do putovanja. Savršeno.

Kada je došlo vreme za generalnu probu, tu sam se već malo našla u čudu. Nešto me je mikrofon bojkotovao, a ni intonaciju nisam baš najbolje ubola. Na to je Đuričkov kolega koji je pratio pripreme samo prokomentarisao:

-Promeni pesmu

Potpuno zatečena situacijom na probi otišla sam kući da se spremim i da malo složim u glavi nove (ne)prilike. Kada je najzad došlo vreme za nastup, moram priznati da tremu nisam imala, tada sam već prošla one početničke muke gostovanja uživo na „Studiju B“ (srećom pričala sam o proizvodima, nisam pevala) pa mi je ovo došlo kao opušteno pevušenje pred društvom iz kraja. Kada sam izašla, bila sam uverena kako je mojih pet minuta, nakon tolikih godina, najzad došlo. Počela sam da pevam ali – ništa. Nisam se čula. Ili nisam dobro približila mikrofon, ili sam ga nehotice isključila, šta god, nisam se čula. Ali, bolje da nisam. Jer i ono što sam se čula, bolje da nisam. E tu je Đuričko ispao veliki laf. Počeo je da peva  sa mnom i otpevali smo pesmu zajedno. Na elegantan način me je izvukao iz nevolje, a ja sam izvela samo polovinu pripremljenog repertoara. U drugi krug nisam prošla.

Ceo ovaj događaj je zapravo dobar i to iz dva razloga. Prvi je da sam se rešila  jedne velike zablude, a ja sam uvek srećna kada neku zabludu skinem sa spiska. To je isto tako dobar osećaj kao kad izgubiš dva kilograma. Osim toga, više mi nikada nije palo na pamet da javno pevam. A naročito ne posle ovih emisija u kojima se amateri takmiče i u kojima sam mogla da vidim šta zapravo znači „znati pevati“ kada dođe do finala. Samo zamišljam Vlada Georgijeva, Mareta i milooku Lenu Kovačević kako bi reagovali nakon ovakvog jednog performansa.

– Nemoj da bi ti na pamet palo da uzmeš opet mikrofon u ruke – rekao bi Vlado, sa naglaskom na rečima: nemoj, na pamet palo i opet.

– Mnogo je hobija kojima možeš da se baviš. Mislim da u tvom slučaju pevanje i može da ostane samo hobi – uz značajan pogled dodao bi Mare

– Ja ti zaista čestitam na hrabrosti koju si pokazala, ali morala bi još mnooogo da vežbaš da bi to izgledalo dobro – pokušala bi da ublaži celu stvar Lena koja je nekako i najružniju istinu uspevala da kaže tako, da manje boli.

I propala bih u onu rupu jednom zanavek.

Druga dobra stvar je što sam fenomenalno odreagovala na nešto što bi se u tipičnom malograđanskom miljeu smatralo blamom. Ni najmanje mi nije smetalo što se sve tako odigralo. Mislim da sam i sama bila iznenađena tom svojom reakcijom, jer da mi je neko rekao šta će biti mislim da bih u zemlju propala od stida. Ali, nisam. Valjda sam već došla do tačke u životu kada sam naučila da razdvojim bitno od nebitnog, znajući da se toga već sutra niko neće sećati. Jedino što mi je ostalo nejasno te večeri jeste kada je Đuričko odlazio, prolazeći pored mene lagano mi je cimnuo ruku i rekao:

-Samo napred!

Pretpostavljam da je to trebalo da bude ohrabrenje nakon blama koji sam stoički podnela otpevavši pesmu do kraja, i od tada je ovaj simpatični momak u mom tefteru upisan u one koje smatram velikanima našeg glumišta. To veče, on je za mene to i bio.

A ja sam produžila dalje, lakša za jednu zabludu.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *