Font utisnut srcem

Ispred male seoske pošte, pažnju mi je privuklo poštansko sanduče na kome piše: pošiljke ubačene do 13:15 biće otpremljene istoga dana.

Dok sam gledala u natpis, sa krova se omakla kap nostalgije i pala mi za vrat. Samo, za razliku od kišne, hladne, koja u trenutku razlije jezu po celom telu dok klizi niz toplu kožu vrata, ova je imala potpuno suprotan efekat.

Kada sam poslednji put nekom napisala pismo rukom i poslala ga zaboravljenom, sporom poštom? Ne sećam se. Ali svaki put kada naletim na neka stara pisma koja sam davno dobila, ista nežna kap nostalgije spusti mi se niz kičmu oživljavajući duboko usnule trenutke u udaljenim predelima svesti. Kada sam poslednji put napisala pismo? Kada sam poslednji put pisala rukom uopšte, ako izuzmemo beleške hvatane na brzinu, poneku zanimljivu misao  ili spisak za kupovinu?

Priznajem, volim ove trenutke za tastaturom. Ali slova koja izviru s leva na desno dajući značenje praznoj beloj površini nisu ista kao ona napisana rukom. Može li vrsta fonta da iznese emociju isto kao kada ruka zadrhti, pa neko slovce ostane bez kukice ili se pijano nakrivi? Ma ne može. Niti će razmak između redova dati onu jasnoću kao tanke harmonične linije lepo oblikovane u čitak rukopis. Svako pismo napisano rukom, označeno datumom i zapečaćeno nekim drugim vremenom, oživi trenutak gotovo isto toliko snažno kao miris lipe neki davni kraj školske godine ili ukus lenje pite sa jabukama bezbrižna nedeljna popodneva provedena u krugu porodice. U ta napisana slova utisne se mnogo više od reči. Možda neka suzica koja se otme, kap kafe koja bezobrazno pobegne usnama pa sleti na stranice dnevnika, oblak tuge što sivom zamaže beli papir ili radost uzvraćene ljubavi pa ti se učini da sa kraja svake rečenice uzleti šareni leptir. Sve to ostane na stranicama, sklopljeno u koverti ili zatvoreno u svesci. I svaki put kada se nešto od toga otvori, iznova oživi.

Može li to email?

Može li moj dnevnik u elektronskoj formi da zameni stare rokovnike u koje sam pisala, pisala, dok me ruka ne zaboli?

Ne može. Ali srećom imam stara pisma i stare dnevnike. I baš zbog te nostalgije silno volim svoju šarenu zbirku recepata  koja više nema upotrebnu, već jedino sentimentalnu vrednost. Samo mi je žao što slova pisana rukom gube bitku pred tastaturom. Ponuđeni fontovi, veličina slova, dražesne pozadine i forme sve savremenije i sve lepše ne mogu nadoknaditi ono što samo jedna rečenica napisana rukom može reći.

Svaki čovek, drugi font.

Svaki rukopis, drugi otisak srca. Jedinstven i neponovljiv.

Za razliku od slova u uniformi.

Ko zna, možda ću u svoj lični godišnji kalendar da uvedem Dan Pisanja Pisama. Pa da nekim dragim ljudima napišem koliko su mi dragi, da mi se osmeh dok pišem spusti niz desnu ruku, protrči kroz prste i zalepi za slova na papiru. Pa da im buduću uspomenu upakujem u koverat, ubacim u poštansko sanduče ispred male seoske pošte, pre 13:15. Da otputuje istoga dana.

Podelite sa drugima

4 thoughts on “Font utisnut srcem

  1. Pisanje pisama je nešto što sam šest godina vrlo intenzivno radio. Bile su devedesete. Nije bitan povod tom pisanju. Počelo je bilo malo da mi izlazi na nos. Prekinuo sam 2000-te i od tada sam napisao možda tri, ako ne računamo novogodišnje čestitke.

    Neke svoje rukopise verovatno ne bih smeo da pogledam da me ne bi razbila nostalija, ali mane pisanja rukom još uvek pamtim. Nije da sam bio baš perfekcionista, ali kad zbog jedne reči moram da uzmem novi list papira i da prepisujem…. Ima tastatura velike prednosti.

    Poslednji, ali nejbitniji argument pisanja elektronskom poštom je vreme: može se naći na više mesta na mom blogu taj detalj kad bratu pišemo pismo u Švedsku i kad šaljemo a ono putuje dvadeset dana. I isto toliko njegovo nazad. Poštovanje klasičnim načinima dopisivanja, ali ja sam iz vrlo jakih razloga za tastaturu.

    Emocija. Da bih uhvatio emociju moram prvo da pročitam sva slova. Ne pišu svi rukopisom đaka “vukovca”.

    Moj komentar verovatno liči na nekoga ko je prvi kompjuter dobio 87-me godine, nekoga kome je su matematika, brojke i kompjuteri život, ali eto i tog pogleda na temu. 🙂

    • Sizife slažem se sa tobom da su prednosti elektronske pošte brojne. Zahvaljujući njoj i ostalim blagodetima interneta uopšte nemam osećaj da živim na drugom kontinentu jer sam u svakodnevnoj komunikaciji sa dragim ljudima. Ali to što nose pisma ima neku draž koja bi se teško dala uhvatiti rečima. Među najdražim trenucima su mi oni kada sa mojom sestrom čitam stara pisma koja smo pisale jedna drugoj dok smo bile klinke, u periodima kada je neka od nas bila na moru, ili tokom njenih studija.Da nije tih pisama neki događaji bi bili potpuno zaboravljeni. Tako se slatko smejemo svaki put. Pa čak je i to iščekivanje pisma imalo svoju lepotu. I ono sanduče za pisma je bilo nekako drago. A sada služi samo za račune i reklamni materijal. Ma sve mi se čini kada slatko vino nostalgije počne da opija, malo ostane mesta za činjenicu šta je lakše i praktičnije. 🙂

    • Da, mogu da zamislim lica ljudi koji prime pismo lepe sadržine, namenjeno samo njima. Koliko je jednostavno, toliko je moćno 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *