Negde na samom vrhu Bačke, tamo gde zamalo da počne Mađarska, protiče jedna malena reka poznata lokalnom stanovništvu kao Kiđoš. Zvanično, kada iz Mađarske uđe u vojvođanski deo toka zove se Plazović, ali ga niko tako ne zove. Kiđoš u prevodu sa mađarskog znači zmija, a iz jedne u drugu državu prelazi čak osam puta. Kao da ne može da odluči kome da se prikloni i kao da proverava da li se bolje teče tamo preko ili ovde kod nas.

Dok stojim na drvenim ostacima mosta i gledam u mutnu vodu, teško mogu da poverujem da se radi o reci. Više liči na potočić prognan sa neke planine koji se nije baš najbolje snašao u poljima ravnice, pa odbija da bude bistar i da žubori. Ali, i Kiđoš je reka. I može Dunav da se smeje do mile volje, ali ume i Kiđoš tu i tamo da poplavi…

A sada je sasvim razumljivo zapitati se zašto bi se iko bavio nevažnom rečicom sa ćoška države. Evo razloga. Podseća me na mnoge male ljude za koje nikada niko nije čuo, a ipak postoje. I nekom su važni, kao što je meni važan ovaj Kiđoš na čijoj obali sam donela neke najveće odluke u životu. I ova priča je posvećena njima. Svima onima za koje niko nikada nije čuo, a verovatno ni neće. Malim ljudima koji nemaju želju ni potrebu da svoju anonimnost privremeno anesteziraju nekim bizarnim rijalitijem. Oni mirno teku svoje živote, nekom su važni i to je dovoljno.