I more i reka za Trenutak

Te 2002. je već bilo sasvim izvesno da ćemo ići  u Hrvatsku. Poučena prethodnim iskustvima nisam se previše radovala, jer sam znala da prevelika euforija obično prethodi razočarenju. Zato sam celu tu priču prihvatila sa rezervom. Osim toga, upravo sam se vratila sa letovanja i bilo bi previše da očekujem dva mora u dva meseca kada pre toga godinama nisam videla ni jedno. Bugarska možda i nije bila dobitna kombinacija, ali čak i kao utešna nagrada mogla je da posluži bar kao privremeno utočište od nagomilanih događaja koje još uvek nisam uspela da  sistematizujem. Početak oktobra obećavao je lepu jesen, ali ja nisam videla nista dalje od tog puta .
Grozničavo sam završavala sa svim pripremama na poslu. Nije bilo teško, pošto je ekipa bila uigrana  i bez mene je sve dobro funkcionisalo. Ipak sam želela da  ostavim sve u najboljem redu, jer sam znala: kada odem, sve to, sav taj posao, neće više postojati. Dobro mi je poznat ovaj osećaj. Kada dođem na neko mesto koje me obuzme, koje me prožme i osvoji, tu sam, cela, u svakom deliću sekunde pripadam tom mestu i ono meni, i za sve ostalo ne preostaje mnogo prostora. Tog dana kada smo mama i ja trebale da krenemo još uvek sam imala obaveza, ali sve sam stigla da završim i da u dogovoreno vreme budem na dogovorenom mestu. Nismo bile jedini putnici koji su se zaputili na istu adresu. Začudo, to mi nije smetalo. Ništa mi nije smetalo.Važno je bilo to što ću za manje od pola dana opet , posle toliko vremena, videti ono predivno plavetnilo koje me je ranije iz godine u godinu pozdravljalo svojom  slanom lepotom. Samo da se odlepimo od polazne tačke, da osetim da je stvarno.
Pomalo me je privlačio taj  osećaj moguće opasnosti. Srpkinja u Hrvatskoj. Istina, rat je već odavno prošao, ali ja ću ipak biti  Srpkinja u Hrvatskoj. Kao kombinacija svetlo braon i teget plavog. Nespojivo.
Nismo tačno znale koliko ćemo ostati tamo. I to je ono što mi se posebno dopadalo. Nema napadnih ograničenja. Samo obrisi. Tako je bolje. Autobus je krenuo, a ja sam još jednom proverila da li sam ponela pasoš. Od svih snova koje sam sanjala jedan mi se najčešće ponavljao: putujem u inostranstvo, radost, iščekivanje, a onda spoznaja da nemam pasoš i da neću moći da pređem granicu. Mislim da je taj san kriv za način na koji sam posegla za torbom sa dokumentima. Umirila sam se osetivši  hrapavi karton pod rukom. Nisam ga ispuštala par trenutaka. Za svaki slučaj. Možda ipak sanjam.Granica nam se lagano približavala i već su počela komešanja svih onih  koji su preterali u prtljagu. Naše društvo, koje je bilo blago isfrustrurano zbog velike količine nedozvoljenog mesa i  sličnih neprimerenih sadržaja  u torbama (nikada se nećemo osloboditi navike da u goste rođacima preko raznih granica nosimo domaću hranu), uveseljavao je Petar, uvek spreman da kaže pogrešnu stvar u pogrešno vreme. Nije hteo da preuzme deo tih problematičnih viškova od bračnog para koji je, iako svestan rizika, poneo sve što se poneti moglo za venčanje unuke. Kada smo stigli pred most  koji je nekada spajao, a sada razdvaja, autobus je stao, a mi smo pozvani da sa svim stvarima izađemo napolje i pokažemo sadržaj svojih torbi. Zapravo, trebali smo ih samo otvoriti, a carinik će već svojim rendgenskim pogledom oceniti čiji je prtljag vredan detaljnijeg pretraživanja. Naravno, reč je o hrvatskom cariniku, jer ove naše i nije preterano interesovalo šta mi to tamo, njima nosimo. Lepo smo se svi poređali, kao osnovci na času fizičkog vaspitanja. Videlo se da smo krenuli na put, a ne da se vraćamo, jer su sve torbe, onako otvorene, delovale uredno i složeno. Prvi u vrsti bio je Petar, što baš i nije bila srećna okolnost. Na  nekoliko  rutinskih pokreta koje je carinik načinio po torbi, on je odreagovao nervozno optužujuci ga da ga maltretira i da su tu samo njegove lične stvari i da se vraća kući. To  je donekle imalo veze sa istinom, pošto je on pre izvesnog vremena zaista otišao u Hrvatsku da potraži posao jer je verovao da će ga tamo, kao Hrvat, lakše dobiti nego u Srbiji. Tako napadnut u samom startu, carinik je zlovoljno nastavio svoj posao, radeći ga sada revnije nego što je možda pre toga mislio da ga radi. Gomile svežeg mesa  koje je našao u sledećih nekoliko torbi  spomenutog bračnog para završile su u rukama  iznenađenih kamiondžija  koji su išli u suprotnom pravcu. Mama je ćutala, ali je bila čudno crvena. Kasnije sam saznala i zašto. Pristojnu količinu suvog mesa je zapakovala u jednu ukrasnu kutiju i na pitanje carinika šta je u njoj odgovorila je da je to poklon  za rodicu koja se udaje. Istina.

Sveže meso naših prijatelja nije prošlo, ali kolači jesu. U to ime  slatko smo se počastili, iako su se još uvek o prozore autobusa odbijali ogorčeni komentari. Čim smo se zaputili u utrobu bivše bratske republike, Petar se javio rođacima kod kojih smo išli. A potom i jednoj devojci koja baš i nije mogla da se seti  o kome se radi. U mom stomaku počelo je nešto da se komeša.
Hrvatska. Tek ponegde su još mogli da se nazru tragovi prošlog rata. Toliko puta sam ostala zarobljena u svojim snovima želeći opet da odem na neka draga mesta, a evo, sad je došlo vreme da se napokon ode. U meni su se mešale potpuno suprotne emocije. Posmatrala sam ljude  pored kojih smo prolazili pitajući se po čemu su toliko različiti. Da li njihove fizionomije govore možda da pripadaju nekom potpuno drugom narodu. Ili nešto, bilo šta što će mi reći da smo toliko različiti  i da ta razlika opravdava mržnju koja nikako da se zatre. Ništa od toga nisam mogla da vidim. To su bili ljudi koji su živeli neki svoj život, potpuno običan, tih. I znala sam. Nije se zbog njih ratovalo. U igri je nešto mnogo veće, čega nismo svesni, ali smo itekako svesni posledica koje svako nosi na svoj način.
Noć je zaplesala svoj tango sa svetlima oko ceste. Tako u mraku, videlo se samo ono što je trebalo da se vidi. Sjaj salona automobila  načičkanih pored puta  i tamno odelo vozača autobusa. Prva pauza donela je i odnela jednu strepnju. Kome god da se obratim prepoznaće ekavicu. Šta onda? Kako će reagovati? Preuveličavala sam moguće probleme. Žena koja je naplaćivala toalet samo se nasmejala kada je videla kako po novčaniku prebiram tražeći kune među ostalim valutama koje su se tu zadesile.
 – Kune, dinari, sve je to isto i svima nam je isto. Sirotinji je svugde isto –  pomirljivo je prokomentarisala  dajući našoj maloj grupici žena do znanja da je se baš ni malo ne tiče odakle dolazimo.Odobrovoljena ovakvim početkom makar i na ovakvom mestu, odskakutala sam do prodavnice po vodu i ušla u autobus poslednja. I vozač je bio dobre volje, pa je nastavak puta izgledao nekako obećavajuće dobro. Zadremala sam sada već sasvim spokojno.

Probudio me poznati kraj. U stvari, teško sam  mogla bilo šta razaznati jer je noć još uvek  bila gusta. Mama je pokušavala  da tačno odredi mesto na kome smo se nalazili.Videli su se neki ostaci kuća pored puta. Bivša  Krajina. Bivša naša vikendica. Bivša letovanja. Bivše godine. Bivši rat. A mi u  trenutku sadašnjem. Uskraćeni za bar malo svetla koje bi nam odagnalo dilemu da smo tamo gde nas dugo bilo nije. More se kroz noć samo naslućivalo. Prevarili smo svitanje i stigli pre njega. Na stanici drag lik. Dok se pozdravljamo,  miris mora se uvlači u svaku poru, a očekivanje nastupajućeg dana pretvara  se u Himalaje.
Dom naših rođaka u koji smo malo kasnije stigli odisao je istom onom vedrinom koju je posedovao i stari, neplanirano napušteni. Nekoliko soba preko leta su izdavali turistima, a naziv pansiona odlično je pristajao atmosferi koja je tu obično vladala -“Veseli Plamičak”. Svi  ti dragi ljudi ostali su nekako isti, čak mi nisu izgledali ni mnogo stariji. Jedino su devojčice  narušile ovu iluziju odbijajući da i dalje budu princezice, čak šta više, jedna od njih je ozbiljno rešila da overi protekle godine svojom udajom. A ja sam na toj svadbi trebala da budem mladina tetka. Strašno. Možda je Ivana i  imala čardaš noge, ali ja definitivno nisam imala ‘ladnu trajnu, i nisam planirala da gajim imidž tetke.
Jutro se napokon  izborilo i sada sam već mogla da vidim gde sam to došla. Bolno je lepo. Od mirisa, preko divnog cveća, pa sve do brižljivo negovane bašte. I onda more. Ne znam kako se zove ta plava boja. Možda su greškom to nazvali plavim, jer stvarno, liči na nju, ali ima tu još nešto bezimeno, što se ne da nazvati. E, tu je počeo Trenutak. Uplela sam se u magiju, i sve što sam u tom momentu znala je da volim ceo svet, i da su svi dobri, svi su sjajni, samo neka me puste na miru da osećam. Ni jedna lepota ne može tako da me dobije kao lepota nastala iz ruku Tvorca. I sve što se narednih dana dešavalo bilo je začinjeno onim što je u sebi nosio ovaj Trenutak.

Obično sam u ovakvim  trenucima i na ovakvim mestima donosila velike odluke u životu. A najčešće na Kiđošu. To jeste mala i neugledna voda koja se jedva može nazvati rekom, ali ipak je uz sve ono što se sklopilo oko njega, malo trave, peska i topola predstavljao odličan instrument za određivanje svih seizmoloskih promena u mom životu. I valjda kada se zadesimo na jednom takvom mestu koje iz čista mira samo postoji, i ništa više, postanemo svesni da i mi samo postojimo, i ništa više, i da ta dva postojanja treba da dovedemo u sklad. A kada se to dogodi, Trenutak nas postavi baš na ono mesto odakle se najbolje vidi. I onda je lako znati šta dalje….I eto velikih odluka…Te 2002. je već bilo sasvim izvesno da ćemo ići  u Hrvatsku. Poučena prethodnim iskustvima nisam se previše radovala, jer sam znala da prevelika euforija obično prethodi razočarenju. Zato sam celu tu priču prihvatila sa rezervom. Osim toga, upravo sam se vratila sa letovanja i bilo bi previše da očekujem dva mora u dva meseca kada pre toga godinama nisam videla ni jedno. Bugarska možda i nije bila dobitna kombinacija, ali čak i kao utešna nagrada mogla je da posluži bar kao privremeno utočište od nagomilanih događaja koje još uvek nisam uspela da  sistematizujem. Početak oktobra obećavao je lepu jesen, ali ja nisam videla nista dalje od tog puta .

Grozničavo sam završavala sa svim pripremama na poslu. Nije bilo teško, pošto je ekipa bila uigrana  i bez mene je sve dobro funkcionisalo. Ipak sam želela da  ostavim sve u najboljem redu, jer sam znala: kada odem, sve to, sav taj posao, neće više postojati. Dobro mi je poznat ovaj osećaj. Kada dođem na neko mesto koje me obuzme, koje me prožme i osvoji, tu sam, cela, u svakom deliću sekunde pripadam tom mestu i ono meni, i za sve ostalo ne preostaje mnogo prostora. Tog dana kada smo mama i ja trebale da krenemo još uvek sam imala obaveza, ali sve sam stigla da završim i da u dogovoreno vreme budem na dogovorenom mestu. Nismo bile jedini putnici koji su se zaputili na istu adresu. Začudo, to mi nije smetalo. Ništa mi nije smetalo.Važno je bilo to što ću za manje od pola dana opet , posle toliko vremena, videti ono predivno plavetnilo koje me je ranije iz godine u godinu pozdravljalo svojom  slanom lepotom. Samo da se odlepimo od polazne tačke, da osetim da je stvarno.
Pomalo me je privlačio taj  osećaj moguće opasnosti. Srpkinja u Hrvatskoj. Istina, rat je već odavno prošao, ali ja ću ipak biti  Srpkinja u Hrvatskoj. Kao kombinacija svetlo braon i teget plavog. Nespojivo.
Nismo tačno znale koliko ćemo ostati tamo. I to je ono što mi se posebno dopadalo. Nema napadnih ograničenja. Samo obrisi. Tako je bolje. Autobus je krenuo, a ja sam još jednom proverila da li sam ponela pasoš. Od svih snova koje sam sanjala jedan mi se najčešće ponavljao: putujem u inostranstvo, radost, iščekivanje, a onda spoznaja da nemam pasoš i da neću moći da pređem granicu. Mislim da je taj san kriv za način na koji sam posegla za torbom sa dokumentima. Umirila sam se osetivši  hrapavi karton pod rukom. Nisam ga ispuštala par trenutaka. Za svaki slučaj. Možda ipak sanjam.Granica nam se lagano približavala i već su počela komešanja svih onih  koji su preterali u prtljagu. Naše društvo, koje je bilo blago isfrustrurano zbog velike količine nedozvoljenog mesa i  sličnih neprimerenih sadržaja  u torbama (nikada se nećemo osloboditi navike da u goste rođacima preko raznih granica nosimo domaću hranu), uveseljavao je Petar, uvek spreman da kaže pogrešnu stvar u pogrešno vreme. Nije hteo da preuzme deo tih problematičnih viškova od bračnog para koji je, iako svestan rizika, poneo sve što se poneti moglo za venčanje unuke. Kada smo stigli pred most  koji je nekada spajao, a sada razdvaja, autobus je stao, a mi smo pozvani da sa svim stvarima izađemo napolje i pokažemo sadržaj svojih torbi. Zapravo, trebali smo ih samo otvoriti, a carinik će već svojim rendgenskim pogledom oceniti čiji je prtljag vredan detaljnijeg pretraživanja. Naravno, reč je o hrvatskom cariniku, jer ove naše i nije preterano interesovalo šta mi to tamo, njima nosimo. Lepo smo se svi poređali, kao osnovci na času fizičkog vaspitanja. Videlo se da smo krenuli na put, a ne da se vraćamo, jer su sve torbe, onako otvorene, delovale uredno i složeno. Prvi u vrsti bio je Petar, što baš i nije bila srećna okolnost. Na  nekoliko  rutinskih pokreta koje je carinik načinio po torbi, on je odreagovao nervozno optužujuci ga da ga maltretira i da su tu samo njegove lične stvari i da se vraća kući. To  je donekle imalo veze sa istinom, pošto je on pre izvesnog vremena zaista otišao u Hrvatsku da potraži posao jer je verovao da će ga tamo, kao Hrvat, lakše dobiti nego u Srbiji. Tako napadnut u samom startu, carinik je zlovoljno nastavio svoj posao, radeći ga sada revnije nego što je možda pre toga mislio da ga radi. Gomile svežeg mesa  koje je našao u sledećih nekoliko torbi  spomenutog bračnog para završile su u rukama  iznenađenih kamiondžija  koji su išli u suprotnom pravcu. Mama je ćutala, ali je bila čudno crvena. Kasnije sam saznala i zašto. Pristojnu količinu suvog mesa je zapakovala u jednu ukrasnu kutiju i na pitanje carinika šta je u njoj odgovorila je da je to poklon  za rodicu koja se udaje. Istina.

Sveže meso naših prijatelja nije prošlo, ali kolači jesu. U to ime  slatko smo se počastili, iako su se još uvek o prozore autobusa odbijali ogorčeni komentari. Čim smo se zaputili u utrobu bivše bratske republike, Petar se javio rođacima kod kojih smo išli. A potom i jednoj devojci koja baš i nije mogla da se seti  o kome se radi. U mom stomaku počelo je nešto da se komeša.
Hrvatska. Tek ponegde su još mogli da se nazru tragovi prošlog rata. Toliko puta sam ostala zarobljena u svojim snovima želeći opet da odem na neka draga mesta, a evo, sad je došlo vreme da se napokon ode. U meni su se mešale potpuno suprotne emocije. Posmatrala sam ljude  pored kojih smo prolazili pitajući se po čemu su toliko različiti. Da li njihove fizionomije govore možda da pripadaju nekom potpuno drugom narodu. Ili nešto, bilo šta što će mi reći da smo toliko različiti  i da ta razlika opravdava mržnju koja nikako da se zatre. Ništa od toga nisam mogla da vidim. To su bili ljudi koji su živeli neki svoj život, potpuno običan, tih. I znala sam. Nije se zbog njih ratovalo. U igri je nešto mnogo veće, čega nismo svesni, ali smo itekako svesni posledica koje svako nosi na svoj način.
Noć je zaplesala svoj tango sa svetlima oko ceste. Tako u mraku, videlo se samo ono što je trebalo da se vidi. Sjaj salona automobila  načičkanih pored puta  i tamno odelo vozača autobusa. Prva pauza donela je i odnela jednu strepnju. Kome god da se obratim prepoznaće ekavicu. Šta onda? Kako će reagovati? Preuveličavala sam moguće probleme. Žena koja je naplaćivala toalet samo se nasmejala kada je videla kako po novčaniku prebiram tražeći kune među ostalim valutama koje su se tu zadesile.
 – Kune, dinari, sve je to isto i svima nam je isto. Sirotinji je svugde isto –  pomirljivo je prokomentarisala  dajući našoj maloj grupici žena do znanja da je se baš ni malo ne tiče odakle dolazimo.Odobrovoljena ovakvim početkom makar i na ovakvom mestu, odskakutala sam do prodavnice po vodu i ušla u autobus poslednja. I vozač je bio dobre volje, pa je nastavak puta izgledao nekako obećavajuće dobro. Zadremala sam sada već sasvim spokojno.

Probudio me poznati kraj. U stvari, teško sam  mogla bilo šta razaznati jer je noć još uvek  bila gusta. Mama je pokušavala  da tačno odredi mesto na kome smo se nalazili.Videli su se neki ostaci kuća pored puta. Bivša  Krajina. Bivša naša vikendica. Bivša letovanja. Bivše godine. Bivši rat. A mi u  trenutku sadašnjem. Uskraćeni za bar malo svetla koje bi nam odagnalo dilemu da smo tamo gde nas dugo bilo nije. More se kroz noć samo naslućivalo. Prevarili smo svitanje i stigli pre njega. Na stanici drag lik. Dok se pozdravljamo,  miris mora se uvlači u svaku poru, a očekivanje nastupajućeg dana pretvara  se u Himalaje.
Dom naših rođaka u koji smo malo kasnije stigli odisao je istom onom vedrinom koju je posedovao i stari, neplanirano napušteni. Nekoliko soba preko leta su izdavali turistima, a naziv pansiona odlično je pristajao atmosferi koja je tu obično vladala -“Veseli Plamičak”. Svi  ti dragi ljudi ostali su nekako isti, čak mi nisu izgledali ni mnogo stariji. Jedino su devojčice  narušile ovu iluziju odbijajući da i dalje budu princezice, čak šta više, jedna od njih je ozbiljno rešila da overi protekle godine svojom udajom. A ja sam na toj svadbi trebala da budem mladina tetka. Strašno. Možda je Ivana i  imala čardaš noge, ali ja definitivno nisam imala ‘ladnu trajnu, i nisam planirala da gajim imidž tetke.
Jutro se napokon  izborilo i sada sam već mogla da vidim gde sam to došla. Bolno je lepo. Od mirisa, preko divnog cveća, pa sve do brižljivo negovane bašte. I onda more. Ne znam kako se zove ta plava boja. Možda su greškom to nazvali plavim, jer stvarno, liči na nju, ali ima tu još nešto bezimeno, što se ne da nazvati. E, tu je počeo Trenutak. Uplela sam se u magiju, i sve što sam u tom momentu znala je da volim ceo svet, i da su svi dobri, svi su sjajni, samo neka me puste na miru da osećam. Ni jedna lepota ne može tako da me dobije kao lepota nastala iz ruku Tvorca. I sve što se narednih dana dešavalo bilo je začinjeno onim što je u sebi nosio ovaj Trenutak.

Obično sam u ovakvim  trenucima i na ovakvim mestima donosila velike odluke u životu. A najčešće na Kiđošu. To jeste mala i neugledna voda koja se jedva može nazvati rekom, ali ipak je uz sve ono što se sklopilo oko njega, malo trave, peska i topola predstavljao odličan instrument za određivanje svih seizmoloskih promena u mom životu. I valjda kada se zadesimo na jednom takvom mestu koje iz čista mira samo postoji, i ništa više, postanemo svesni da i mi samo postojimo, i ništa više, i da ta dva postojanja treba da dovedemo u sklad. A kada se to dogodi, Trenutak nas postavi baš na ono mesto odakle se najbolje vidi. I onda je lako znati šta dalje….I eto velikih odluka…Te 2002. je već bilo sasvim izvesno da ćemo ići  u Hrvatsku. Poučena prethodnim iskustvima nisam se previše radovala, jer sam znala da prevelika euforija obično prethodi razočarenju. Zato sam celu tu priču prihvatila sa rezervom. Osim toga, upravo sam se vratila sa letovanja i bilo bi previše da očekujem dva mora u dva meseca kada pre toga godinama nisam videla ni jedno. Bugarska možda i nije bila dobitna kombinacija, ali čak i kao utešna nagrada mogla je da posluži bar kao privremeno utočište od nagomilanih događaja koje još uvek nisam uspela da  sistematizujem. Početak oktobra obećavao je lepu jesen, ali ja nisam videla nista dalje od tog puta .

Grozničavo sam završavala sa svim pripremama na poslu. Nije bilo teško, pošto je ekipa bila uigrana  i bez mene je sve dobro funkcionisalo. Ipak sam želela da  ostavim sve u najboljem redu, jer sam znala: kada odem, sve to, sav taj posao, neće više postojati. Dobro mi je poznat ovaj osećaj. Kada dođem na neko mesto koje me obuzme, koje me prožme i osvoji, tu sam, cela, u svakom deliću sekunde pripadam tom mestu i ono meni, i za sve ostalo ne preostaje mnogo prostora. Tog dana kada smo mama i ja trebale da krenemo još uvek sam imala obaveza, ali sve sam stigla da završim i da u dogovoreno vreme budem na dogovorenom mestu. Nismo bile jedini putnici koji su se zaputili na istu adresu. Začudo, to mi nije smetalo. Ništa mi nije smetalo.Važno je bilo to što ću za manje od pola dana opet , posle toliko vremena, videti ono predivno plavetnilo koje me je ranije iz godine u godinu pozdravljalo svojom  slanom lepotom. Samo da se odlepimo od polazne tačke, da osetim da je stvarno.
Pomalo me je privlačio taj  osećaj moguće opasnosti. Srpkinja u Hrvatskoj. Istina, rat je već odavno prošao, ali ja ću ipak biti  Srpkinja u Hrvatskoj. Kao kombinacija svetlo braon i teget plavog. Nespojivo.
Nismo tačno znale koliko ćemo ostati tamo. I to je ono što mi se posebno dopadalo. Nema napadnih ograničenja. Samo obrisi. Tako je bolje. Autobus je krenuo, a ja sam još jednom proverila da li sam ponela pasoš. Od svih snova koje sam sanjala jedan mi se najčešće ponavljao: putujem u inostranstvo, radost, iščekivanje, a onda spoznaja da nemam pasoš i da neću moći da pređem granicu. Mislim da je taj san kriv za način na koji sam posegla za torbom sa dokumentima. Umirila sam se osetivši  hrapavi karton pod rukom. Nisam ga ispuštala par trenutaka. Za svaki slučaj. Možda ipak sanjam.Granica nam se lagano približavala i već su počela komešanja svih onih  koji su preterali u prtljagu. Naše društvo, koje je bilo blago isfrustrurano zbog velike količine nedozvoljenog mesa i  sličnih neprimerenih sadržaja  u torbama (nikada se nećemo osloboditi navike da u goste rođacima preko raznih granica nosimo domaću hranu), uveseljavao je Petar, uvek spreman da kaže pogrešnu stvar u pogrešno vreme. Nije hteo da preuzme deo tih problematičnih viškova od bračnog para koji je, iako svestan rizika, poneo sve što se poneti moglo za venčanje unuke. Kada smo stigli pred most  koji je nekada spajao, a sada razdvaja, autobus je stao, a mi smo pozvani da sa svim stvarima izađemo napolje i pokažemo sadržaj svojih torbi. Zapravo, trebali smo ih samo otvoriti, a carinik će već svojim rendgenskim pogledom oceniti čiji je prtljag vredan detaljnijeg pretraživanja. Naravno, reč je o hrvatskom cariniku, jer ove naše i nije preterano interesovalo šta mi to tamo, njima nosimo. Lepo smo se svi poređali, kao osnovci na času fizičkog vaspitanja. Videlo se da smo krenuli na put, a ne da se vraćamo, jer su sve torbe, onako otvorene, delovale uredno i složeno. Prvi u vrsti bio je Petar, što baš i nije bila srećna okolnost. Na  nekoliko  rutinskih pokreta koje je carinik načinio po torbi, on je odreagovao nervozno optužujuci ga da ga maltretira i da su tu samo njegove lične stvari i da se vraća kući. To  je donekle imalo veze sa istinom, pošto je on pre izvesnog vremena zaista otišao u Hrvatsku da potraži posao jer je verovao da će ga tamo, kao Hrvat, lakše dobiti nego u Srbiji. Tako napadnut u samom startu, carinik je zlovoljno nastavio svoj posao, radeći ga sada revnije nego što je možda pre toga mislio da ga radi. Gomile svežeg mesa  koje je našao u sledećih nekoliko torbi  spomenutog bračnog para završile su u rukama  iznenađenih kamiondžija  koji su išli u suprotnom pravcu. Mama je ćutala, ali je bila čudno crvena. Kasnije sam saznala i zašto. Pristojnu količinu suvog mesa je zapakovala u jednu ukrasnu kutiju i na pitanje carinika šta je u njoj odgovorila je da je to poklon  za rodicu koja se udaje. Istina.

Sveže meso naših prijatelja nije prošlo, ali kolači jesu. U to ime  slatko smo se počastili, iako su se još uvek o prozore autobusa odbijali ogorčeni komentari. Čim smo se zaputili u utrobu bivše bratske republike, Petar se javio rođacima kod kojih smo išli. A potom i jednoj devojci koja baš i nije mogla da se seti  o kome se radi. U mom stomaku počelo je nešto da se komeša.
Hrvatska. Tek ponegde su još mogli da se nazru tragovi prošlog rata. Toliko puta sam ostala zarobljena u svojim snovima želeći opet da odem na neka draga mesta, a evo, sad je došlo vreme da se napokon ode. U meni su se mešale potpuno suprotne emocije. Posmatrala sam ljude  pored kojih smo prolazili pitajući se po čemu su toliko različiti. Da li njihove fizionomije govore možda da pripadaju nekom potpuno drugom narodu. Ili nešto, bilo šta što će mi reći da smo toliko različiti  i da ta razlika opravdava mržnju koja nikako da se zatre. Ništa od toga nisam mogla da vidim. To su bili ljudi koji su živeli neki svoj život, potpuno običan, tih. I znala sam. Nije se zbog njih ratovalo. U igri je nešto mnogo veće, čega nismo svesni, ali smo itekako svesni posledica koje svako nosi na svoj način.
Noć je zaplesala svoj tango sa svetlima oko ceste. Tako u mraku, videlo se samo ono što je trebalo da se vidi. Sjaj salona automobila  načičkanih pored puta  i tamno odelo vozača autobusa. Prva pauza donela je i odnela jednu strepnju. Kome god da se obratim prepoznaće ekavicu. Šta onda? Kako će reagovati? Preuveličavala sam moguće probleme. Žena koja je naplaćivala toalet samo se nasmejala kada je videla kako po novčaniku prebiram tražeći kune među ostalim valutama koje su se tu zadesile.
 – Kune, dinari, sve je to isto i svima nam je isto. Sirotinji je svugde isto –  pomirljivo je prokomentarisala  dajući našoj maloj grupici žena do znanja da je se baš ni malo ne tiče odakle dolazimo.Odobrovoljena ovakvim početkom makar i na ovakvom mestu, odskakutala sam do prodavnice po vodu i ušla u autobus poslednja. I vozač je bio dobre volje, pa je nastavak puta izgledao nekako obećavajuće dobro. Zadremala sam sada već sasvim spokojno.

Probudio me poznati kraj. U stvari, teško sam  mogla bilo šta razaznati jer je noć još uvek  bila gusta. Mama je pokušavala  da tačno odredi mesto na kome smo se nalazili.Videli su se neki ostaci kuća pored puta. Bivša  Krajina. Bivša naša vikendica. Bivša letovanja. Bivše godine. Bivši rat. A mi u  trenutku sadašnjem. Uskraćeni za bar malo svetla koje bi nam odagnalo dilemu da smo tamo gde nas dugo bilo nije. More se kroz noć samo naslućivalo. Prevarili smo svitanje i stigli pre njega. Na stanici drag lik. Dok se pozdravljamo,  miris mora se uvlači u svaku poru, a očekivanje nastupajućeg dana pretvara  se u Himalaje.
Dom naših rođaka u koji smo malo kasnije stigli odisao je istom onom vedrinom koju je posedovao i stari, neplanirano napušteni. Nekoliko soba preko leta su izdavali turistima, a naziv pansiona odlično je pristajao atmosferi koja je tu obično vladala -“Veseli Plamičak”. Svi  ti dragi ljudi ostali su nekako isti, čak mi nisu izgledali ni mnogo stariji. Jedino su devojčice  narušile ovu iluziju odbijajući da i dalje budu princezice, čak šta više, jedna od njih je ozbiljno rešila da overi protekle godine svojom udajom. A ja sam na toj svadbi trebala da budem mladina tetka. Strašno. Možda je Ivana i  imala čardaš noge, ali ja definitivno nisam imala ‘ladnu trajnu, i nisam planirala da gajim imidž tetke.
Jutro se napokon  izborilo i sada sam već mogla da vidim gde sam to došla. Bolno je lepo. Od mirisa, preko divnog cveća, pa sve do brižljivo negovane bašte. I onda more. Ne znam kako se zove ta plava boja. Možda su greškom to nazvali plavim, jer stvarno, liči na nju, ali ima tu još nešto bezimeno, što se ne da nazvati. E, tu je počeo Trenutak. Uplela sam se u magiju, i sve što sam u tom momentu znala je da volim ceo svet, i da su svi dobri, svi su sjajni, samo neka me puste na miru da osećam. Ni jedna lepota ne može tako da me dobije kao lepota nastala iz ruku Tvorca. I sve što se narednih dana dešavalo bilo je začinjeno onim što je u sebi nosio ovaj Trenutak.

Obično sam u ovakvim  trenucima i na ovakvim mestima donosila velike odluke u životu. A najčešće na Kiđošu. To jeste mala i neugledna voda koja se jedva može nazvati rekom, ali ipak je uz sve ono što se sklopilo oko njega, malo trave, peska i topola predstavljao odličan instrument za određivanje svih seizmoloskih promena u mom životu. I valjda kada se zadesimo na jednom takvom mestu koje iz čista mira samo postoji, i ništa više, postanemo svesni da i mi samo postojimo, i ništa više, i da ta dva postojanja treba da dovedemo u sklad. A kada se to dogodi, Trenutak nas postavi baš na ono mesto odakle se najbolje vidi. I onda je lako znati šta dalje….I eto velikih odluka…

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *