Izlizani snovi

Nedelja je jutro. Sluti se sunčan dan. U tišini koja prati jutro zvuci komšiluka su pojačani: čovek koji u daljini kašlje i taj kašalj se na momente smenjuje riganjem koje je tako duboko kao da se celokupna nepravda ovoga sveta skupila u njegovoj utrobi i on iz sve snage pokušava da je izbaci iz sebe. Mučno ga je slušati. Zatim glas komšinice koja zvuči kao učiteljica koja još jednom ponavlja lekciju đacima kako bi je dobro upamtili. Glas bake iz prizemlja koja se teško kreće i uz pomoć štapa, ali se ipak popne na hoklicu kako bi nahranila mačku lenjo pruženu na vrhu zidića koji deli prostor između dve oronule zgrade. Pogled sa balkona se ne bi mogao nazvati lepim: sive fasade čija se duboka prošlost pokušava sakriti prolećem probuđenim bršljanom i koje su u svojoj decenijskoj usnulosti iznenađene novim krovovima naknadno izgrađenih potkrovlja. Tri žice raspoređene po nebu nalik žbicama raširenog kišobrana, avion koji ostavlja dvostruki, beli trag po plavom obzorju i ptice za koje imaš utisak da lete kako bi nadgledale ceo prizor i čuvale ga…

Pa opet, iako prizor može delovati sumorno, nije takav. Podseća me na jedan davni pogled sa moje davne terase. Mnogo je sličnosti, a ipak sasvim drugačije.

Volim da sedim ovde i razmišljam. Sećam se kako sam nekada davno imala velike snove. Uvek sam težila nečem velikom. Ne bogatstvu ili slavi, već nečem velikom što ću ja učiniti, važnom dostignuću. Kada sam imala 15 godina čitala bih o raznim uspesima svojih vršnjaka i pomišljala: eto gde su već oni, a gde sam ja? Onda je prošlo nekoliko godina i ja sam zapažala vršnjake koje sam poznavala kako uspešno odmiču na svojim putevima, dok sam ja svojevoljno odabrala da se zaglavim na putu koji je izgledao kao da nije moj. Život je prolazio pored mene, dok sam ga ja nemoćno posmatrala.

U toj težnji da napravim nešto veliko zapravo se krio strah od osrednjosti. Nikada je nisam volela. Valjda sam zbog toga uvek bila u krajnostima. Znala sam često da kažem kako ja do svog balansa dolazim tako što neprestano plešem između krajnosti. Ali nikad nisam u sredini. Kako su decenije prolazile, taj osećaj da treba da učinim nešto veliko nije me napuštao. A kako se to nije ostvarivalo, moja frustracija je bivala veća i veća. Osećala sam kako posao koji sam radila nije dovoljan. Kako ja mogu mnogo više. Osećala sam ogroman potencijal u sebi koji nije nalazio put da se iskaže. A ja sam počela da ulažem trud kako bih to promenila. Pozno studiranje, učenje, neprestana potreba da svoje znanje uvećavam kako bih ga najzad mogla upotrebiti i ispuniti svoj san pružali su mi osećaj olakšanja  i nadu da time što radim najbolje što mogu rezultati ne mogu izostati. Pa ipak….Uprkos svemu, osećaj zaglavljenosti je nastavio da postoji s tim da je intenzitet tog osećaja vremenom postajao snažniji i bivao proprcionalan količini truda koji sam ulagala, a i dalje se mnogo toga nije menjalo. Bar sam ja to tako videla, jer realno-itekako se mnogo promenilo. O tome mi mnogo više svedoče ljudi koji poznaju moj životni put nego što sam sama u stanju da uočim. U mojim očima, to nešto veliko ostalo je neuhvatljivo i nedostižno.

Onda se dogodio Bliski istok. Zemlja u kojoj je sve veliko. Velika pustinja, ogromni neboderi,  hoteli sa mnogo zvezdica u kojima su se ispijale kafe, velike plaže na kojima se sa prvim komšijom možeš dovikivati. Veliki jednosoban stan u koji bi se kod nas sasvim legitimno smestio trosoban. Široki drumovi koji iz aviona izgledaju kao vene i arterije koje žurno svoju crvenu tečnost dovode i odvode. Velike priče koje se o tom mestu ispredaju.

Međutim, i pored toga što to sasvim jasno nije vrsta veličine kojoj sam ja težila, ipak mi je bilo od pomoći da svoj odnos prema veličini preispitam. Jer u svemu tome velikom, ja sam se osećala veoma mala. Manja nego ikada pre. A kada sam se ponovo našla u domaćem okruženju u nameri da odgonetnem moje lično veliko i malo,  upitala sam se: šta je to što me zaista čini srećnom? I tada sam u odgovorima pronalazila male stvari. Vreme sa mojom porodicom. Jutarnja kafa. Nedeljna kafa sa Ljubicom dok uživamo u ćaskanju i jedemo kolače. Zatim sposobnost da vidim boje, čujem zvuke i osetim prolećno sunce na licu. Šetnja sa prijateljima. Trenuci dok pišem. Druženja kojima prisustvuju ljudi koje interesuje isto što i mene. Situacije koje mi omogućavaju da ova iskustva imam svakodnevno i da ih budem svesna, a ne  da se podrazumevaju na hektičnom putu ka velikim snovima.

Očekivanja koja sam nekada davno stavila pred sebe vremenom su postala moj najveći teret koga uopšte nisam primećivala. A kada sam ga najzad osvestila i počela da ga se oslobađam, pojmovi o tome šta je veliko, a šta malo zamenili su mesta. Jer ako uspem da bezbroj tih malih trenutaka radosti kojima dopustim da budu radost sama za sebe, a ne nešto što je sporedni efekat na putu do zamišljene veličine, onda finim tkanjem stvaram onu večinu koja mi je u stvari jedino potrebna. Veličinu zahvaljujći kojoj osećam da moj život, baš takav kakav jeste nosi lepotu koju sam uporno propuštala da vidim težeći nečemu sjajnijem i većem. I možda je baš to najveći problem sa velikim snovima. Sve im podredimo, gledamo ka njima, koračamo u tom pravcu ne videći ništa oko sebe, stvarajući život u budućnosti, pomerajući sreću u neko drugo vreme. Ali nije samo to! Ja sam propustila da vidim kako su se moji snovi u međuvremenu izlizali od nošenja. Promaklo mi je da su imali rok trajanja. A u slepoj težnji da ih ostvarim nisam zapazila momenat kada su trebali da se transformišu zajedno sa mnom. I premda sve ovo može da zazvuči kao razočarenje, nije. To je samo rekalibracija. Promena perspektive koja je proistekla iz činjenice da stojim na novom mestu na svom putu na Itaku sa kojeg je pogled drugačiji. Jer vrednost nečega procenjujemo na osnovu referentnog okvira koji mora biti veći od onoga što procenjujemo. Kada se taj referentni okvir promeni, tada se neizostavno menja i vrednost onoga što tumačimo kao važno. Pa i snovi.

Do nozdrva mi dolazi miris nedeljnih kolača. Neko je u dvorištu upalio auto. Ptice i dalje letom overavaju svoju teritoriju. Crveni i beli cvetovi begonije lagano podrhtavaju na jutarnjem vetru. Kapi jučerašnje kiše nestale su sa listova. Avion koji ovog trenutka para nebo dolazi iz sasvim drugog pravca. Iz perspektive ljudi koji sede u njemu, ono što je dole na zemlji, vrlo je malo. Iz moje perspektive, taj avion je stvarno sićušan. I zato ću ponoviti: ono što je zaista veliko nije proizvod postignuća, već perspektive iz koje posmatraš svet oko sebe. I mikrokosmos je još uvek kosmos. Najvrednija promena koju čovek može da doživi jeste upravo promena perspektive. Sposobnost da se stvarnost sagleda na drugačiji način. Trenutak kada se spozna da se snovi mogu potrošiti. I kada je vreme da se stvore novi, oni koji nisu na pristojnoj udaljenosti od sadašnjeg trenutka. Snovi koji mogu da stanu u šolju kafe ili ručak sa prijateljima. Radost zbog onoga što jesi sada, a ne onoga što misliš da ćeš biti sutra.

Toliko je jednostavno. A opet, put do te jednostavnosti je pravi lavirint.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *