Jedan drugačiji Dubai

Svakom promenom nešto dobijemo, nešto izgubimo. Znala sam to dobro kada sam dolazila ovamo, s tim da nisam bila sasvim načisto šta je to što gubim, osim što ću biti daleko od dragih ljudi. Nakon početnog oduševljenja, kao što to obično biva, počela sam da uočavam stvari koje mi se ne dopadaju. Pre svega nedostajalo mi je zelenilo, više prirode koje kod kuće imamo u izobilju. Ja definitvno nisam urbani tip pa me zato i kad sam u gradu, uglavnom ima po periferijama gde se osećam bolje. Dovoljno je da u Železniku izađem na terasu i već mi je pogled uronio u nepregledno zelenilo pa sam u stanju samo da sedim i gledam i da se osećam savršeno dobro.

Nakon izvesnog vremena u Emiratima shvatila sam da je to ono što ovde neću imati onako kako mi je potrebno i to bi bilo u redu, da nisam počela pogrešno da razmišljam. Naime, dok bih bila ovde, razmišljala sam: e da je više onog našeg zelenila i lepe prirode. A kad bih došla u Srbiju, onda bih mislila: e da je ovde više onog reda od tamo. U jednom momentu sam uvidela da se nalazim na autoputu za frustraciju, i da idem brzinom dvesta na sat. Usporila sam, usmerila reflektor ka tim mislima i kad sam ih sasvim jasno videla i spoznala kuda vode, napravila sam dogovor sa sobom. Obrnuću teze. Uložiću napor i svesno početi da razmišljam sasvim suprotno. Kad sam u Emiratima uživaću u prednostima koje nude, bez razmišljanja čega tu fali. A kad dođem u Srbiju, onda ću skroz da se predam onome što mi je lepo tamo. Odmah sam počela da primenjujem ovaj metod i vrlo brzo sam napravila promenu u načinu na koji razmišljam. Verovatno mi nije bilo teško jer sam odavno istrenirana da fokus držim na dobrim stvarima, jedino što sam živ čovek pa je normalno da mi se desi da nekad potonem. Kako sam napravila ovu smenu u glavi, tako su počele da se dešavaju neke promene koje su mi donele sasvim neočekivana iskustva.

Preseljenjem u Dubai mnogo smo toga dobili. Samo naselje ima dosta zelenila, stan u kome živimo je okrenut ka parku i dalje je od puta, tako da se automobili uopšte ne čuju, već samo ptičice koje galame iz žbunja i okolnog drveća.  Onda smo počeli da tragamo za plažom na kojoj ćemo provoditi vikende i da budem iskrena nisam mnogo očekivala. Par obližnjih plaža koje smo obišli nisu ni približno bile onako lepe kao Yas plaža na koju smo redovno išli u Abu Dhabiju. Al Mamzar park je delovao primamljivo, ali smo ga u početku isključili zbog udaljenosti, pošto se nalazi na drugom kraju grada. Ali kad smo prvi put tamo ostali ceo dan, nešto nas je magično privuklo tom mestu da mu se svakog vikenda iznova vraćamo, oba dana. Bila sam potpuno zatečena osećanjem koje bi me tamo obuzelo. To je ogroman park na više od 100 hektara sa preko 2000 palmi, divnom travom i površinama koje su namenjena za roštiljanje. Na obodima parka napravljeno je 4 lagune i svaka od njih je zasebna plaža sa natkrivenim stolovima i klupama na koje se nekad smesti i društvo od po desetak ljudi. Samo kad su najveće gužve nema slobodnih stolova, ali ni tada se zapravo nema osećaj gužve, jer su plaže toliko prostrane da svako ima neki samo svoj prostor, pa ako nema mesta za stolom, a onda ima ispod palme.

Dubai, palme

Jednom prilikom kada smo došli usred nekog praznika i kada smo ostali bez svog stola i mi smo potražili jednu palmu, tek da se sklonimo od sunca. Iako je iz daljine izgledala oskudno i nedovoljno bujno da nas zaštiti od vrelih zraka, ova koju smo najzad odabrali pokazala se sasvim dovoljna da se ispod nje lepo uživa. Smestili smo se, rašili naš mali šator, prostrli asuru i zaključili da je tako odlično. Međutim, nisam ni slutila koliko je odlično. Kako vetar duva, tako palme njišu grane kao u pesmi i osećaj je sasvim drugačiji nego kad asuru raširimo u hladovini pored nekog stola. A onda, kada se uđe u vodu i kada se pogleda ka našem mestu, vidi se samo pesak, par palmi i šareni kupači, što obučeni, što u kupaćim kostimima uz mnoštvo sitne dečice koja uživa u plićaku. Ne mogu da opišem taj osećaj. Kao da nisam u Dubaiju. Imam utisak da se nalazimo na nekom pustom tropskom ostrvu, daleko od civilizacije. Svakodnevni život izgleda hiljadama kilometara daleko. Od tada je ta palma naše mesto na koje uvek idemo.

Hranu obično ponesemo sa sobom i ogladnimo onog trenutka kad se raspakujemo, kao deca koja krenu na ekskurziju pa navale na sendviče, a da autobus nije pošteno ni krenuo. Trenutak koji predstavlja vrhunac dana jeste zalazak sunca, potpuno sličan zalascima sa najlepših razglednica. Smestimo se onda na stolice, okrenemo ka suncu i sve stane, samo taj trenutak teče. Sunce u svom plesu prvo proviri kroz palme, onda počne da menja boje zaustavljajući se u najlepšoj narandžastoj, pa zamakne za lagunu uvek brže nego što očekujemo. Jedno vreme smo ovaj zalazak posmatrali iz vode, osećaj bude još lepši.

Dubai, Al Mamzar plaža

A onda kada padne mrak, sve dobije sasvim drugu dinamiku. Ista je plaža, isto mesto, ali je osećaj sasvim drugačiji. More se umiri, svetla upale, ali taman ih ima toliko da naglase lepotu prizora. U daljini namiguju i svetla grada, ali ako se okrenemo u pravcu pučine, opet smo na svom pustom ostrvu. Pesak je sada već hladan, glasovi ređi, iako još uvek ima kupača. Večernji doživljaj plaže mi probudi snažnu želju da tu ostanemo cele noći. Da se uvučemo pod naš mali šator i tu prenoćimo, a onda kada svane jutro, da ustanemo i onako pospani uđemo u savršeno mirnu vodu pozdravljajući sunce koje izlazi. Ovo je ipak ostala samo želja, jer nije dozvoljeno noćenje u parku.

Dubai, zalazak sunca

Kada se dovoljno napijemo tišine i mozak odmorimo od misli, polako se spakujemo i krećemo.  Desi se da petkom i praznicima ne bude dovoljno mesta na parkingu blizu naše plaže, pa onda parkiramo na ulazu u park što znači nekih kilometar ipo do dva šetnje. Ova šetnja ne bude ugodna danju, dok je jako sunce, ali uveče kad se vraćamo bude čarobno. Park je prepun ljudi koji načičkani sede na travi. Cele porodice, velika društva, deca, sve je toliko šareno da u glavi vrvi od boja. Malo je belaca, retko da uveče u parku i naiđemo na nekog, a da nije tamne puti. Najraznobojnije su Indijke, a lokalne dame u crnim abajama nedostatak boja pokušavaju da nadoknade svetlucavim detaljima uočljivim sa daljine. Veliki ćilimi prostrti po travi u trenutku me sete priča iz „Hiljadu i jedne noći“, pa pomislim da će da polete. Lica ljudi su uglavnom nasmejana i opuštena. Neko jede, neko se moli na malom ćilimu, neko šeta. Uvek se iznova iznenadim kada vidim dva muškarca kako se drže za ruke, tačnije za mali prst, što označava blisko prijateljstvo, a ne seksualnu orijentaciju. Prodavci sladoleda neumorno jedre kroz ovo mnoštvo, podsećajući me na sladoledžije iz detinjstva. I deca. Nikada u životu nisam videla toliko dece. Ciče, igraju se, vrišete, trče, voze na biciklima i trotinetima. Dok šetamo, imam osećaj da sanjam, da sam u nekoj potpuno četvrtoj stvarnosti u odnosu na onu svakodnevnu, u odnosu na plažu po danu i plažu po noći. U onu prvu stvarnost se vraćam polagano, pažljivo je puštajući u svest dok promičemo kroz gužvu na putu. 

I dok sam bila zauzeta mislima kako je uopšte moguće da imam ovakav doživljaj grada za koji kruže sasvim drugačije priče, primetim jednog dana par gugutki kako se mota oko bugenvilije na našem balkonu. Dok sam ukapirala šta se dešava, gugutka je već ležala na jajetu u žardinjeri, udaljena na dvadesetak centimetara od našeg dnevnog boravka i odeljena samo staklom, pa sam sve njene dnevne aktivnosti imala u vidu obavljajući svoje dnevne aktivnosti. Nisam mogla da sakrijem oduševljenje i zahvalnost ovom malom biću što nas je počastilo poverenjem i odlukom da svoje potomstvo podiže baš tu kod nas. Svaki čas sam navirivala gledajući šta radi, kako leži, koliko leži, plašeći se pomalo da ću svojom radoznalošću nešto poremetiti. Odmah sam se informisala koliko dugo treba da leži na jajetu i onda sam nakon dve nedelje, kada je bilo vreme da izviri nova ptičica počela češće da osmatram gnezdo. Bila sam nestrpljiva kao malo dete.

Dubai, gugutka

A onda, samo u jednom trenutku nije bilo ni gugutke, ni jajeta, a ni male ptičice. Osetila sam čudnu tugu, jer sam već navikla na njeno prisustvo. Obe smo bile svesne jedna druge, ona bi me uvek krajičkom oka promatrala kada bih čučnula da je što bolje vidim. Pomislila sam da sam je ja možda uznemirila, pa da je to razlog što nema ptičice, ali mi je bilo čudno što nema čak ni ljuske, niti bilo kakvih ostataka od jajeta. Možda se ptičica nije izlegla, pa je ona očistila gnezdo, a možda je grabljvica odnela jaje. Ne znam. Gugutka je još jednom tog dana došla i napravila par krugova po gnezdu, a zatim otišla.

Moram priznati da sam u tom trenutku zapala u patetiku kojoj inače nisam sklona. Pomislila sam kako i nije čudo da nema ptičice, jer u mojoj kući to tako sa potomstvom…Prosto ga nema. Srećom jako sam se brzo trgnula i promenila misli. Bila sam samo zahvalna na te dve lepe nedelje neočekivanog druženja sa jednom ptičicom.

Nije prošlo par dana, a gugutka opet dođe. I dok dlanom o dlan, nađu se dva nova jajeta u gnezdu i priča krene ispočetka. Ovog puta je nisam onako često obilazila, samo sam diskretno motrila šta se dešava. Otkrila sam da zapravo i mužjak i ženka leže na jajima, da se smenjuju. Obično nastoje da naprave smenu kada nema svedoka, pa se stiče utisak da jedna ptice leži sve vreme  bez da ode po vodu i hranu. Zato sam i stavila posudicu sa vodom u žardinjeru i malo prosa. Zanimljivo je da gugutka uopšte ne bi ni mrdnula dok zalivam cveće. Ja bih zalivala samo sa jedne strane, polako, da voda ne dođe do gnezda. Znam da će biljka korenom povući vodu i nisam se plašila da će biti ugrožena.

I opet isto uzbuđenje nakon dve nedelje. Ovog puta gugutka je i dalje ležala u gnezdu iako je trebalo da su se ptičice već izlegle. A onda jednog subotnjeg popodneva, Saša me probudi iz lagane dremke pokazujući ptičice. Skočila sam kao oparena, pokušavajući na sve načine da dovoljno izvrnem vrat i vidim ptiće. Ona ih je svojim telom potpuno prekrila, tako da i nisam bila sasvim načisto da li su se izlegla oba, ili samo jedno. Tek nakon dugog posmatranja uspela sam da vidim malu glavicu kako se mrda ispod mekog perja. Uskoro sam uspela da vidim obe ptičice, a talas neke miline me potpuno potopio.

Dubai, ptići

Bili su toliko slatki, mali, paperjasti i sa ogromnim kljunovima u odnosu na njihovu veličinu. Kada im se mama vrati oni je žestoko spopadnu da se stiče utisak kako će celu glavicu da joj gurnu u kljun, pa tako viri po jedna glavica sa svake strane maminog kljuna. Zapravo, gugutka u svojim žlezdama luči tečnost koju ptići piju prvih pet dana, a tek kasnije počnu da jedu crviće i insekte, pa semenke. Zato i imaju tolike kljunove kako bi mogli da dohvate svoju hranicu iz grla gugutke. Tu borbu za hranu je zanimljivo gledati kod svih mladunaca. I uvek je jedan veći, jači, gladnij, a drugi manji, slabiji i mirniji. Iako sam se svim silama trudila da ništa ne preduzimam jer znam da je najbolje da ih ostavim na miru, ipak nisam izdržala i u par navrata bih provukla ruku kroz bidljikavo granje u nameri da ih pomilujem dok su sami u gnezdu. Ovaj veći je ratoboran i ne da da se dira, pa kljuca i tera me. Ovaj manji je sasvim miran i lepo sam ga pomazila po glavici. Ali samo malo. Onda bih se povukla iza stakla, nastojeći da fotoaparatom uhvatim najzanimljivije momente njihovih malih života. Kako dani odmiču, tako ptići sve duže sami ostaju u gnezdu. Oba roditelja dolaze donoseći hranu, ali se sve manje zadržavaju. To mi se u prvi mah učinilo surovo. Ali priroda se za sve postarala. Već za par dana, ptičice će biti spremne za samostalan život i odleteće. A ja ću se nadati da će par gugutki još koji put da nas počasti svojim društvom i ponekom novom generacijom.

Dubai, ptice

Znam, u moru ozbiljnih, životnih tema baviti se plažom i parom gugutki ne deluje dovoljno važno i značajno. Ali nije tako. Naučila sam nešto jako, jako važno. Onog trenutka kad sam odlučila da ne dopustim da me obuzmu negativne emocije desilo se mnogo toga dobrog. Dakle, pomirila sam se sa time da ovde neću imati prirode onoliko koliko je imam kod kuće i prestala sam da razmišljam o tome. Samo sam se prepustila svemu lepom što me ovde okružuje i uspavljivala se i budila sa osećajem zahvalnosti za sve što imam. Zahvalnost je izletala iz samog srca, grleći svaki trenutak za koji znam da je mogao da bude i drugačiji, ali nije. I onda se desi lep doživljaj na plaži, pa ovo sa gugutkama. A to mi se nije dogodilo nikada ranije, u svoj onoj našoj lepoti. Samo jednom je par golubova napravio gnezdo na prozoru mog stana, jednom davno, ali jaje se nije izleglo i golubovi se nikada nisu vratili. A sada, ujutru kad ustanem, sačekaju me dva para okica koja pospano kunjaju čekajući da im stigne užina.

Dubai, gugutkice

Usred ogromnog, veštačkog grada.

Eto, i to je Dubai, sasvim drugačiji od onog o kome se priča i čita. Jeste da on ima najvišu zgradu na svetu, i gomilu drugih stvari koje su nešto naj naj na kugli zemaljskoj, stakla, lampione, šampione i sjaj, ali meni sve to nije važno. Prija, ali nije od suštinskog značaja. Pronašla sam neku samo svoju priču u ovom gradu i po ko zna koji put spoznala istinu da od načina na koji percipiramo zavisi način na koji ćemo da iskusimo. O čemu god da se radi. Da nisam napravila zaokret u načinu na koji sam u jednon momentu počela da razmišljam, sve ovo ne bih doživela, u to sam sigurna. Jer ono što sam ja videla kao veštačko, ispostavilo se da baš i nije. Tačno je da je Al Mamzar park oblikovan ljudskom rukom, ali je ogromna zelena površina postala pravi raj za mnoštvo biljčica i životinja koji su ga pretvorili u živahan ekosistem dajući mu na taj način verodostojost jednog potpuno prirodnog staništa.  I zelenilo posađeno u naselju u kome živimo sa mnogo drveća postalo je dom raznim pticama i uvek se obradujem kad vidim neku novu vrstu. I volim da slušam papagaje kad se razgalame u jatu, kao da se dovikuju i utrkuju ko će da bude glasniji. A posebno volim kad nas par gugutki počasti svojim prisustvom i pred našim očima izvede novu generaciju na put.

U tišini se najbolje uči, a u ovom bučnom gradu imam čak i to. Najdraže lekcije su mi one proistekle iz paradoksa. I ovde se uopšte ne radi o tome kako živim u najpoželjinijem gradu za život na celom svetu, kako poslednja istraživanja kažu. Radi se o tome da li sam u njemu našla ono što meni treba. Jer ako nisam, sav taj sjaj će da sija nekom drugom, ne meni. A pouka da se tišina može naći i usred buke, priroda u velikom gradu i par malih ptića na našem balkonu će mi biti verovatno jedna od najdražih. Jer sam naučila još nešto: da se ne raste samo u bolu i muci, kako sam ranije mislila. Ako dovoljno široko otvorimo svoje duhovne oči, tada ćemo velike lekcije pronalaziti i u ovako malim stvarima. Najbolji put ka tome je zahvalnost na onome što je već tu i zato je stanje zahvalnosti jedno od najlepših duhovnih iskustava koje sam doživela. Ono mi omogućava da vidim ono što nije očigledno i da sasvim obične stvari doživim na neobičan način.

Dok sam pisala ovaj post u bašti kafea, jedna gugutka se stalno motala tu oko nas. Sletela bi na sto ili na neku od susednih stolica, kao da je znala da se u priči radi baš o jednoj takvoj ptičici kao što je ona. Pošto smo udaljeni preko sto kilometara od stana, teško da je to ona naša. Ali kao da je htela da potpiše da se slaže sa onim što sam napisala.

Samo još da kljucne tačku na kraju teksta, pa mogu da ga objavljujem.

Podelite sa drugima

6 thoughts on “Jedan drugačiji Dubai

  1. Sećam se svog prvog odlaska na Mamzar park. Odnosno, pokušaja da odemo. Bio je valjda četvrtak, dan samo za žene. Pa smo odlučili da se stacioniramo odmah pored, na nekoj divljoj plaži, dok je našeg saputnikaa proganjao zgodni Dubajćanin :), a mi se kidale od smeha.
    Sledeći pu smo imali sreće i uživali na predivnom pesku, u predivnoj vodi, a i danas pamtim onaj osećaj kada bos hodaš pa zelenoj tek polivenoj travi, duž dugačkog parka do plaže.
    Blago vama.

  2. Drago mi je da si uživala :). Pomerili su taj dan za žene na ponedeljak, ne znam da li se i tada kupaju onako sasvim obučene ili se bar malo raskomote kad nema muške publike. Park je zaista prelep, to nam je najdraže mesto ovde.

  3. Pomislih u prvi mah, putopis-prica o Dubajiu, kad ono ljubavna bajka o gugutkama. 🙂 Divna mala stvorenja u koje kad se zagledam tvojim ocima, prepoznajem sjaj i smisao zivota i stvaranja. Prelepo opisano, prozeto finim spoznajama duse kroz susret sa pticama… Hvala sto toliko dajes, ne ocekujuci nista za uzvrat… Volim te…

    • Dragančice draga, i bila mi je namera da dam jednu drugačiju sliku ovog grada, onako kako je ja vidim i koja je drugačija od načina na koji se Dubai obično predstavlja. Gugutke su me potpuno osvojile. Ptičice rastu kao iz vode i samo čekam kada će da odlete u svoju slobodu. A što se davanja tiče, vidiš kako dobijem i bez očekivanja jedno volim te, koje od srca uzvraćam 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *