Jedina prava ljubav

Znala sam od rane zore da me danas očekuje naporan dan. I slučajno na FB, na zidu jednog od prijatelja jutros naletim na “Zastave” Parnog Valjka, preslušam ih dva-tri puta i dobijem takvu energiju da uletim u taj gustiš od dana skroz hrabro.

U stvari sve je počelo još juče popodne kad sam na radiju čula Josipu i “O jednoj mladosti”. I onda po ko zna koji put zaključim da je muzika u mom životu nešto potpuno drugo od onog što je muzika u životu drugih ljudi. Znam ja da svi vole neku muziku, ali kada bi se merio intenzitet te ljubavi, ja bih verovatno bila negde pri samom vrhu, u onom delu gde se prikazuje “error” tj nemogućnost da se uopšte izmeri. A zašto je tako?. Pa nemam pojma. Ali stvarno je čudno kad čujem pesmu koju sam slušala kao zaljubljena tinejdžerka i onda istu tu pesmu čujem posle više od 25 godina ( a slušala sam je i u međuvremenu) i onda shvatim da je upravo muzika ta tanana nit koja povezuje segmente života uzduž i poreko, pravi mrežu u prostoru i vremenu, daje ukus, miris, boju, ma sve. I uvek sam tvrdila da kao što treba da postoji dar za izvođenje, tako treba da postoji dar i za slušanje muzike. Ne može muzika da se sluša tek tako. Kad SLUŠAŠ muziku, ne možeš da radiš ništa drugo. Naravno, ima muzike za po kući, pustiš radio i pereš prozore, ali to nije slušanje muzike. Kad muziku stvarno slušaš, tada ne možeš da radiš ništa drugo.

Meni lepo endorfini polude kad čujem neke muzičare, pre svega vokale, a kao za pakost baš sad je na radiju Goran Karan i njegov “Vagabundo”.

I kad sam već tu moram da lanem i ovo: muka mi je od političara i njihovih pokušaja da mi se umešaju u život. E ne može!!!! Ono što Josipa peva deo je mene toliko godina, ono kako Goran Karan peva uvek me vraća u život, a ono o čemu Gibonni peva uopšte nije za diskusiju, takne u srž duše.I onda da meni neka politika kroji muzički ukus? Ma nema šanse.

Muzika je nešto mnogo više, mnogo bolje i nikad je nije previše. I pomaže nam da shvatimo da smo svi ljudi, sa istim potrebama, željama i strahovima. I sve dok gledamo u ono što nas spaja, umesto u ono što nas razdvaja, imamo šansu da budemo ljudi u pravom smislu reči, veći od bilo čega što sa strane pokušava da se nametne.

Moram da kažem da sam ovaj naporan dan pregurala samo zahvaljujući muzici. I isto tako priznajem da ovog ovisničkog osećaja ne želim da se odreknem. Mogu da se odreknem lepih stvari, garderobe, šminke i mnoštva drugih zanimljivih zanimacija ali muzike ne. Jer nakon svih ovih godina shvatam da su Time i Bončina imali pravo – jedina prava ljubav ostaje muzika…
U to ime odoh da pregledam kakvih koncerata ima ove jeseni.

Nešu Galiju bi trebalo da slušam iz prvih redova, pa od Prve plovidbe sam tu…

Kuvanje? A da… Pa naravno da ima veze. Ne hrani nas samo hrana koja hrani telo…

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *