Kuća ideja

Kada sam bila sasvim mala, u igri sam slučajno naletela na kućicu u kojoj žive ideje. Nisam htela da ih uznemiravam, samo bih povremeno neku od njih izvadila i pomilovala, kao malo žuto pile iz kartonske kutije sa grejanjem na sijalicu.
Kasnije sam to mesto redovno obilazila, uvek fascinirama idejama koje bih tamo zatekla. I po pravilu sam birala one još sasvim male, nezrele, gotovo nedonoščad. Nežno bih ih izvadila iz njihove kućice, pazila i pokušala da im udahnem život, videći već tada u šta će izrasti jednoga dana. Međutim, samo sam ja videla leptirove, svi ostali gusenice. Vraćala sam ih nazad i ostavljala za neko drugo vreme, nekim drugim ljudima i posle mnogo godina viđala ih ostvarene i velike.
Onda, privlačile su me i one neobične. Kao kada se među istim tim malim, žutim pilićima nađe neko šareno, ili neko živahnije i glasnije. To su one ideje koje zbog svoje različitosti nisu uspevale da zažive, jer različitost uvek nosi neizvesnost, a neizvesnost je teren na koji zakorače samo najhrabriji.
I tako sam zapravo uvek birala one ideje  koje su svi ostali zaobilazili. Volela sam ih i one su volele mene, ali nismo našli zajedničko ostvarenje u stvarnosti.
Sve do onog trenutka kada u malenoj kućici nisam otkrila sobu prepunu ideja o pričama. Kada sam ušla, potrčale su prema meni kao prema roditelju koji se vratio sa dugog puta. Bile su zrele, nasmejane, spremne za mene u tom trenutku. I svaki put kada bih im došla, po jedna je strpljivo čekala da donesem svečanu odeću od reči, da bi se tako doterana najzad ostvarila.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *