Kriva sam. Priznajem. Kriva sam celom učenom svetu, umnim radnicima, naprednoj inteligenciji i svim progresivnim snagama u društvu. Gledam turske serije.Kao i svaki drugi, i ovaj greh je počeo iz čiste radoznalosti. U početku mi je bilo skroz čudno kako to baš turske serije da zavladaju udarnim TV terminima. Pa sam krenula da gledam, tek da vidim o čemu se tu radi, kako bih, naravno, imala svoje mišljenje o tome. A onda sam bila potpuno zatečena gomilom poznatih detalja. Šustikle na televizoru. Štrikani prsluk. “Šta će reći komšije”. Kucanje u drvo da ne čuje zlo. Obuvanje papuča u predsoblju. Da ne spominjem svekrvu koja se u sve meša kao Dijamant margarin. I onda vidim koliko mi uopšte nismo svesni istorijskog nasleđa.

Prvi put sam se sa tim susrela kada sam bila na letovanju u Turskoj. Sećam se kako sam, sledeći praksu da uvek probam lokalnu kuhinju, insistirala u restoranu da mi donesu njihova tradicionalna jela. Prvo su mi doneli đuveč. Sledeće veče je na meniju bila musaka. Onda sam prestala da insistiram.

Naredno iznenađenje me je sačekalo u broju reči koje sam prepoznavala slušajući ljubazne domaćine kako međusobno komuniciraju, sa tim da bih ovu ljubaznost mogla da izmerim neverovatnom količinom čaja koji sam popila u jednom bazaru, tokom jednog dana, a sve iz onih malih staklenih posudica za čaj koje viđamo baš u tim turskim serijama.

I sad ću ja, da bih izbegla površnost kojom su okarakterisani verni sledbenici ove vrste TV programa, da malo mudrujem. Tek da se izvučem u očima onih spomenutih u prvom pasusu. Dakle, imali smo prvo Dinastiju, pa Kasandru, pa ceo niz španskih, latino-američkih, da bismo stigli do turskih sapunica. Ali, za razliku od svih nabrojanih, ja u ovom slučaju imam utisak da gledam nešto skoro pa domaće. Nije baš kao Giga Moravac, ali se neki poznati folklorni elementi prosto ne mogu ignorisati. I sad, u čemu je suština. Pa eto, tokom čitave istorije ljudskog roda imali smo narode koji se međusobno ne vole, tuku, biju bitke što političke, što prave, a vekove provedu živeći na istoj teritoriji i ne shvatajući vremenom počinju strašno da liče jedni na druge. I to se vidi samo sa distance. Vremenske, geografske, nebitno. Izbliza se vide samo razlike. I ono što me nervira jeste da i pored tako očiglednih činjenica, i posle toliko vremena, mnogi još uvek stvari posmatraju iz žablje perspektive i usmereni su isključivo na razlike. I to nikada neću shvatiti. Valjda zbog toga što je moja perspektiva iz koje gledam uvek ptičja. I vidim samo sličnosti. I želim da ostanem takva dokle me je god. I sa simpatijom ću posmatrati sve ove poznate stvari u turskim serijama. I baš ću zbog toga da ih gledam. Još ovih par epizoda koliko je ostalo, a posle stvarno nemam vremena.