Mi i oni

Prvi put sam se sa podelama susrela u prvom osnovne. Na pitanje koje sam nacionalnosti ja sam odgovorila da sam Dalmatinka. To sada može da izgleda smešno, ali za ono vreme, sredinom sedamdesetih prošlog veka u Vojvodini, nije bilo čudno. Ja sam znala da je moja porodica došla iz Dalmacije i samim tim sam mislila da sam na pitanje odgovorila tačno. Deca se u to vreme nisu opterećivala nacionalnom pripadnošću, bar ne tamo.

A onda su se vremenom stvari bistrile. Počela sam da uočavam razne podele, doduše mnogo kasnije, kada je to postalo važno. Osim one osnovne, na Srbe i Hrvate, kako su se menjala mesta moga boravka, tako su se menjale i podele. Zajedničko za sve njih je – da su svugde prisutne. Među Srbima, prva podela koju sam uočila je ona na „dođoše“ i „meštane”, tako karakteristična za Vojvodinu. Pa onda među „dođošima“ bilo je Dalmatinaca, Ličana, Bosanaca, Kordunaša, Srbijanaca…Onda, kada sam se našla u okruženju u kome je bilo mnogo ljudi pridošlih sa raznih strana južno od Beograda, videla sam da među njima takođe ima razlika. Piroćanci, Nišlije, Vranjanci, Crnotravci, pa nadimci „čarapani“, „paprikari“ koje nikada nisam uspela jasno da razgraničim. Ništa drugačije nije ni među Hrvatima. Zna se ko je iz Zagreba, ko iz Hecegovine, ko iz Zagorja, a ko iz Dalmacije. A u Dalmaciji se zna ko je sa primorja, ko sa ostrva, a ko iz Dalmatinske Zagore.

Ako bismo nastavili da zumiramo, pa dođemo na primer do Beograda, tada ćemo videti da ni slučajno ne smeju jednako da se smatraju Beograđanima oni sa Dorćola i oni iz Železnika. Oni što su „sa“ uvek su u prednosti u odnosu na one „iz“.

Ono što je za sve ove podele karakteristično jeste da vlada nekad blaža, nekad veća netrpeljivost koja u ekstremnom slučajevima ide do mržnje. Efekte te mržnje iskusili smo devedesetih.

Da ovo nije pojava karakteristična samo za naše podneblje i naše vreme, govori podatak na koji sam naletela čitajući knjigu koja govori o istoriji predela u kojima sam sada. Ostale su zabeležene reči jedne omanske princeze koja je živela na Zanzibaru, u vreme kada je ovo ostrvo bilo pod omanskom vlašću. Ona kaže: „ Uglađene omanske dame odnosile su se prema onima iz Zanzibara kao prema necivilizovanim bićima. Ova nadmenost naročito se osećala među braćom i sestrama (misleći na sultanovu mnogobrojnu decu); članovi porodice rođeni u Omanu sebe su smatrali plemenitijim i otmenijim od nas Afrikanaca, kako su nas nazivali. Budući da smo odrasli među crnačkim stanovništvom, naši omanski rođaci smatrali su da smo i sami poprimili afričke karakteristike. A naša najveća mana je bila ta što smo se (o, užasa i strave!) sporazumevali i nekim drugim jezikom osim arapskog“.

Dakle, radi se o pojavi koja je svugde prisutna. Mi i oni. Ulje i voda. A mi smo, naravno, bolji.

Koliko je ova tema osetljiva govori činjenica da se podigla prašina oko rečenice koju je izvesna manekenka izgovorila u svom performansu, upućena novopečenim Beograđanima: „Vratite se u svoja sela“. Priznajem, da sam još uvek u Beogradu verovatno bih i ja osetila ogorčenje kao mnogi, bez obzira da li su ovom rečenicom direktno prozvani ili ne. Međutim, iz ove perspektive i sa ove udaljenosti, deluje mi najblaže rečeno – smešno. Jer kad dođem u situaciju da objašnjavam ljudima da sam iz Srbije za koju neki nikad nisu čuli, ili za koju pitaju da nije možda deo Rusije, onda stvarno ovaj poziv jedne lokalne persone koja teži još većoj lokalizaciji jedino tako i može da izgleda.

Da li je ovde u Emiratima drugačije? Mislim da nije, sudeći po vicu koji kruži, u kom se na pitanje koja je razlika između rasiste i novopridošlog (belca) odgovara: dve nedelje. Dakle, čak i u državi koju čini preko 80% stranaca pristiglih sa svih strana sveta i gde su ove mikro podele besmislene, našlo se načina da se podela napravi. A sigurna sam da osim ove ima još i mnogo drugih.

Deliti se možemo do u beskraj. Možemo da idemo do maksimalnog uvećanja, da zumiramo rasu, nacionalnost, kraj, grad, selo, porodicu, pa sve do pojedinaca. Da to „mi“ i „oni“ raščlanimo do osnovne jedinice – čoveka, koji sebe razdvaja od nekoga, po nečemu.

A možemo isto tako stvari da posmatramo iz ptičje perspektive, ma ne, iz svemirske perspektive pa da vidimo da smo podjednako stanovnici iste planete. I da tražimo po čemu smo to slični, a ne po čemu smo različiti. I neću se umoriti od ponavljanja: zahvaljujući sličnostima mi se razumemo, a zahvaljujući različitostima mi se bogatimo. Ako tako izaberemo. To ne znači da treba da zaboravimo ko smo, ali to što smo nije ni manje, ni više, od onoga što je neko drugi.

Sećam se jedne priče koju nam je ispričao moj otac, iz vremena dok je radio u Angoli početkom osamdesetih. Grupa ljudi sa kojima je radio živela je u velikoj kući oko koje se nalazila ograda zrela za popravku. Pola godine su lokalni ljudi radili na toj popravci, ali ništa nisu uradili. Lokalci su važili za lenje ljude na koje se nije moglo osloniti. Onda je moj tata odlučio da promeni taktiku. Zasukao je rukave i krenuo da radi sa njima, rame uz rame. Jeo je njihovu hranu i pio vodu iz iste posude kao i oni. I ceo posao je bio završen za dan-dva. Možda oni jesu bili lenji, ali onoga trenutka kada su primili neophodnu dozu poštovanja ovim gestom izjednačavanja, pokazali su neke sasvim druge osobine.

Zašto pišem o podelama? Zato što su iznedrile mnoge konflikte. A neko je lepo rekao: energija potrošena na konflikte je energija ukradena od stvaranja. Koliko smo se pogubili u svojim malim nacionalnim, političkim, ekonomskim konfliktima jasno govori popularnost pisma „Balkanci, pozdrav iz normalne Evrope“ u kome se prepoznalo toliko nas, izmorenih svim tim podelama i konfliktima. I savršeno nije važno što je čovek koji je to napisao Hrvat. Važna je istina koju je izneo i koju smo prepoznali, svi podjednako. Zašto? Zato što nam je zajednička. I u tome je suština. To je stvarno važno, ono što nam je zajedničko, ne ono što nas razdvaja. I  premda će uvek biti podela, svako za sebe može odabrati da li će svet posmatrati iz žablje ili ptičje perspektive.

A sasvim je jasno odakle je vidik bolji.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *