Odakle ste?

Dok sam pre neki dan u supermarketu čekala da kupim srpski President feta sir, pored mene se našao mlad čovek koji je sa svoja dva dečaka, udobno smeštena u velikim kolicima, pričao na srpskom. Predložila sam prodavačici da usluži prvo njih, da ne čekaju i vrlo brzo smo započeli laganu konverzaciju, tipičnu za ovakve situacije. Doduše, za mene i ne toliko tipičnu, jer ja uglavnom ne odreagujem kad čujem naše (verujem i da je obrnuto) jer nas ovde toliko ima da je stvarno glupo započinjati razgovor sa svakim ko progovori jednim od poznatih jezika regiona. I sve bi bilo lepo, da me u jednom trenutku čovek nije upitao najteže pitanje na svetu: odakle ste? Odavno se spremam da smislim univerzalni odgovor na ovo pitanje, ali nisam još, pa je ostalo da kažem prvo što mi padne na pamet, a što bi imalo neke veze sa istinom. Rekla sam da smo Saša i ja rodom iz Vojvodine, ali da smo u Emirate došli iz Beograda.

Dakle, moja navika da stvari učinim što jasnijim na potpuno nejasan način me je i ovog puta dovela u situaciju da rečenicu koja nema nikakvog smisla treba da ponovom još jedanput, ostavljajući i dalje prostora za sumnju da sam njome izrazila bilo šta logično. Kao prvo, uopšte nije tačno da sam rodom iz Vojvodine (i uostalom, ovaj termin „rodom“ je totalno zastareo, a uporno ga koristim). Ja jesam rođena u Vojvodini, ali „rodom“ sam iz Dalmacije i geni su ostali zalepljeni za brdo, ne stigavši da se upeglaju u ravnicu. Doduše, Saša se donekle uklapa u odgovor pošto on napola i jeste Lala, ali generalno, izrekla sam jednu laž, a ja laži ne volim. Pa šta onda da kažem, odakle sam?

Baš nekako nakon tog susreta slušala sam odličnu TED priču sa naslovom: Gde nam je dom? I ovde sad moram malo da iskočim iz teme i da kažem kako volim te TED govore, menjala bih i fejsbuk i tviter i sve društvene mreže samo za taj jedan sajt, jer se tamo može slušati toliko sjajnih, pametnih ljudi koji imaju toliko toga dobrog da kažu i po ceo dan bih mogla da ih slušam. U ovom govoru, Pico Iyer koji je stopostotni Indijac, pri čemu nikada nije živeo u Indiji, niti poznaje ijedan od 22000 dijalekata koji se tamo govore, rođen i odrastao u Engleskoj, zatim živeo u Americi, da bi se oženio u Japanu, pokušava da odgovori na pitanje: koje to mesto na svetu možemo nazvati domom, i da li je to uopšte moguće u vreme u kom ti mesto rođenja apsolutno ne određuje i mesto boravka, kao što je najčešće bio slučaj sa ranijim generacijama. Da li je dom mesto gde smo rođeni? Mesto odakle potiču naši preci? Da nije tamo gde smo odrasli ili proveli najveći deo života? Ili je to možda mesto koje je negde najdublje u nama, na koje najviše volimo da odemo?

Na svako od ovih pitanja, ja bih mogla da dam drugačiji odgovor. Tamo gde sam rođena, provela sam svega par meseci.  Tamo odakle su mi preci išla sam samo kao turista. Nikada nisam osećala pripadnost gradu u kome sam najduže živela i kada sam se nakon 26 godina odselila osetila sam ogromno olakšanje. Kroz Beograd sam samo prošla. Doduše, prolazila sam punih devet godina. Pa čak i da nigde iz Srbije nisam maknula, opet bih imala teškoću da odgovorim na pitanje odakle sam. A sada, kako se nađoh na drugom kontinentu, naročito.

Jedino mesto koje bih zaista mogla da nazovem domom u tradicionalnom smislu jeste Riđica, jer samo tu postoji kontinuitet koji ide skoro od samog početka mog života, pa do današnjeg dana. Mesto na kome su roditelji. Sada jedan roditelj. Tu gde su se skupile uspomene iz svih faza mog života, a koje su se smenjivale zahvaljujući odlukama koje sam donosila na Kiđošu. Tu gde je srce moje porodice. Ali kad me pitaju odakle sam, da li bih mogla da kažem da sam iz Riđice? Teško. Stvarno bi zvučalo potpuno neistinito.

A opet, kakvog li paradoksa, dovoljno je da u nekom prostoru postavim par svojih sitnica, da prenoćim nekoliko noći, skuvam dva, tri ručka, smestim džezvu i šoljice za kafu, pa da se osećam kao kod kuće. Takvih mesta je bilo dosta tokom mojih selidbi, premda je, odmah iza Riđice, taj osećaj najsnažniji kad sam u beogradskom stanu koji sam zavolela iz cuga, u sekundi.  Ali sasvim je bio prisutan i u Abu Dabiju i ovde u Dubaiju, uprkos podstanarskom statusu. Tako da gde god da dođem, ja se radujem jer sam svugde  kod kuće.

Međutim, to mi ništa ne pomaže kad me neko pita odakle sam. Na ovo pitanje se očekuje odgovor od par reči,  ja bih da ispričam ceo roman, a to ne može. A šta god da ukratko kažem, neće odgovarati istini. Doduše, umela sam da kažem kako smo Saša i ja Vojvođani, ali to je skroz smešno kad pitanje postavlja neko ko je iz Novog Sada. Treba detaljnije. A onda kad te neki stranac ovde pita odakle si, moraš u kontra pravcu, da ukrupnjavaš što je više moguće, jer mnogi pojma nemaju gde je Srbija, pa se tu uglavnom zaustavim na Evropi. To uvek znaju gde je. Mislim. Na kraju sam zaključila da mi ništa drugo ne preostaje nego da sačekam vreme kada će doći do međuplanetarnih susreta, pa kad me neki čestiti vanzemaljac upita odakle sam, mirne duše mogu da kažem: sa Zemlje. To je sto posto tačno. Ili nije? Jer nekad mi se stvarno učini da sam pala s Marsa.

Ali do tada ipak treba da smislim neki odgovor za lokalnu upotrebu i došla sam na jednu ideju.  Mogla bih da kažem da sam iz Ujedinjenih Ekspatskih Nemirata. Definitvno pripadam ovoj bratiji koja čini 220 miliona ljudi rasejanih po celom svetu, van matičnih zemalja. Kada bi se oni računali kao jedna nacija, bila bi peta po veličini na svetu. Jer i jesmo nekako ujedinjeni tim ekspatskim životom prožetim nemirom koji te vodi sa mesta na mesto, pa posle ne znaš da kažeš odakle si. Doduše, uvek će biti onih koji će moći da kažu da su iz Novog Sada, ili Beograda, ili Kalkute, ili Johanesburga. Onih koji su nekada imali bazu na jednom mestu, pa onda došli na drugo ili treće. Njima je mnogo lakše. Meni jedino preostaje da filozofiram na temu, bez mogućnosti da sagovorniku pružim jasan i kratak odgovor, a negde u duši osećam da je Pico Iyer u pravu kada kaže da je sada daleko važnije kuda idemo, nego odakle dolazimo. Da sve više i više nas ima korene u budućnosti i sadašnjosti, podjednako kao i u prošlosti. I da dom nije samo tamo gde nam je zapalo da se rodimo, već da je to mesto gde postajemo ono što jesmo.

Tako da, dragi, nepoznati čoveče, ženo, kada se budemo upoznavali, pitajte nešto lakše, nemojte to teško. Jer ima stvarno da vam kažem kako sam iz Nemirata, a ako se upletem u novo objašnjavanje gde je i šta je to, teško vama. Držimo se jednostavnih pitanja za ćaskanje iz starih udžbenika engleskog jezika, tipa: da li vaša tetka voli sir? Reći ću vam kratko i jasno, samo ćete prvo morati da mi objasnite na koju tetku mislite, pa ću sve lepo da vam kažem.

14 thoughts on “Odakle ste?

  1. Ridjica je drago mesto mog detinjstva. Predlažem da pokrenemo revitalizaciju drvenih mostova na Kidjošu u tom mestu. Neka to budu novi “Mostovi okruga Medison”!

    • Riđički mostovi imaju posebno mesto u mom srcu. Slika jednog od njih mi visi na zidu i ovde u Dubaiju (fotografija originala) i u Beogradu (original). Bilo bi lepo da se mostovi obnove, a rekla bih da su se ljudi već pokrenuli jer je most u Zrinjskoj obnovljen, pa se iskreno nadam da će i ostali doći na red. A ako postoji dobra volja od strane ljudi koji su na neki način vezani za Riđicu da se preduzme šira akcija, zaista bi udruženim snagama mogli da pomognemo da mostovi ponovo ožive.

  2. Ja sam se rodio u Riđici i živim u njoj, a najverovatnije ću i svoje kosti ostaviti u Riđici.Na žalost selo polako ali sigurno nestaje. Možda je lepo biti Riđičanac i živeti daleko odavde, ali je jako teško biti riđičanac u Riđici i svakog dana posmatrati kao se selo osipa i nestaje. U selu više ne mogu da se zadovolje ni osnovne ljudske potrebe.Mladi odoše u beli svet trbuhom za kruhom, stari umiru, rode nas zaobilaze u širokom luku… Šta reći, tuga, jad, čemer… A mostovi… Preko njih u skorijoj budućnosti neće imati ko da prelazi…

    • Zorane potpuno se slažem sa komentarom. Štaviše, bolno sam svesna toga. Kada je moj tata imao srčani udar i kad je mama nazvala hitnu u Somboru, oni su odgovorili da ne idu u sela. Tata nije doživeo da stigne do Sombora. I premda se to desilo pre skoro 10 godina, podjednako osećam bes i ogorčenje. I sada kada dođem, pa čujem kako lekar dolazi na dva sata dnevno, kao da ide na rekreaciju, a ne na posao, bude mi zlo. Sa druge strane isto tako znam da je to priča većine sela u Vojvodini, verovatno i u celoj Srbiji. I ne samo sela. I sama sam se zatekla u sličnom dekoru dok sam živela u Odžacima. Osećaj da nema napretka, da je sve gore i gore, osećaj zaglavljenosti, naterali su me da se spakujem i odem za Beograd. Iako je u tom novom okruženju bilo teških momenata, nikada se nisam pokajala.

      Istina je, sa strane uvek lepše izgleda. Ali mislim da kada jednom odemo, nikada ne treba da zaboravimo odakle smo krenuli. Zbog toga je ovaj blog dobio naziv po Kiđošu, zbog toga je u mom ličnom svetu Riđica obojena nekim posebnim bojama.

      • Aleksandra, moram da napomenem da je vaš otac bio izuzetan čovek, čestit,pošten, druželjubiv… tip čoveka kakvih više nema ili ih je jako malo. Nemojte ovo shvatiti kao neko laskanje, već kao istinu. Imao sam priliku, iako ga nisam osobno poznavao, da se na ličnom primeru uverim na njegovu izuzetnu ljudskost. Bio je to jedan mali gest, ali je u meni ostavio snažan utisak i urezao se u moje sećanje dok sam god živ.Kad god prođem pored vaše kuće (a prođem često), uvek me obuzme neki čudan prijatan osećaj.Majka vam je takođe izuzetna žena i moram priznati da ste veoma srećni što ste stasavali uz izuzetne roditelje.Imao sam potrebu da ovo napišem, ne znam ni sam zašto…

        • Zorane, jedno veliko hvala na ovim divnim rečima. Kako ih je lepo pročitati. Kada moja sestra i ja naše roditelje doživimo kao izuzetne ljude, to je normalno jer su naši. Ali zaista je puno srce kada ih i drugi ljudi tako dožive.

  3. Vi sto ste ostavili komentar, kao i gotovo svi sto sad zive u Ridjici, potomci su doslejenika ko zna odakle. Licno sam potomak ridjickih starosedelaca, koji su tu bili i u 18.veku. Zivim u NS. Starosedelaca tamo, pretpostavljam, vise nema. Ili slicno tome.

    • Da, u Riđici žive potpomci doseljenika iz Dalmacije. Mislim da još uvek ima starosedelaca, ali u malom broju. Sasvim je razumljivo da se struktura stanovništva neprestano menja s obzirom na burnu istoriju koja je karatkteristična za ove naše prostore.

      • Da, naravno. Vaša priča o ocu je zaista potresna. Shvatam i sam koliko su ljudi koji žive u NS, recimo, privilegovani u odnosu na one koji žive na selu, naročito po pitanju lekara. I onda se čude kako svi odlaze u gradove. Ne verujem da je tako u nekim više uređenim zemljama.
        Pozdrav

        • Da, to je sada već jedna sasvim druga tema. Milenko drago mi je da ste se javili i da postoje sećanja na Riđicu i iz jednog drugačijeg doba. Pozdrav

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *