Odbegla ptica ili kako eoni postaju neoni

Oslobađanje je tako dobro. Oslobađanje od okova, stega, lažnih uverenja i pomamljenog ega. Pa tako i ja pustih moje ptice, razleteše se na sve strane. I onda među njima uočim jednu izdajničku. Razmahala se, svetli neonskom svetlošću kako ptice inače nemaju običaj i previja se od smeha. Sve se jednim krilom držeći za stomak, kao u crtanom filmu. A evo šta je u stvari bilo.

Sedim jutros na terasi, pijem kafu, hvatam još malo zubatog sunca da me ogreje i razmišljam o smislu života. Onako ozbiljno. Kad mi iznenada zasvetli lampica. Ček ček! Pa šta ja ono napisah!!?? Ma nisam valjda. Ma nema šanse. Pa nisam valjda napisala neoni umesto eoni? Ma sigurno sam upotrebila neki drugi izraz, nemoguće da sam baš toliko omašila.

I kad mi je već bilo dovoljno hladno da i dalje sedim napolju, uđem u svoju pisaonicu, otvorim tekst koji sam napisala i baaaam!!!! Zasvetle neoni kao novogodišnja rasveta udružena sa vatrometom tačno u ponoć. Auuu, šta sad da radim? Da li da dodam neku vrcavu primedbu? Ne ide, tekst je suviše ozbiljan da bi se ubacivale pošalice. Možda da se napravim blesava, pa kao htela sam tako? Da smislim neko umetničko obrazloženje za novi termin koji opisuje dugo vremensko razdoblje, nešto tipa: to što sam napisala neona, nije slučajno. To je samo moj način da pokažem kako je vremensko razdoblje bilo dugačko, jer sam eone pomnožila sa svetlosnim godinama, pa sam dobila neone. Mislim, ima veze sa svetlom, moglo bi da prođe, a svrha kreativnosti je da spoji nespojivo, stvori nešto novo, a kad se kao začin doda još malo umetničke slobode koja te pušta da ideš mimo utabanih staza i pravila, imaš sve elemente da starim rečima daš novo značenje i da tako nešto prođe.

Ma jok, džaba sam domišljata.

I onda se ušunjam na stražnji ulaz svog dashboarda, tiho da niko ne čuje i diskretno manknem to izdajničko n koje je zapretilo da opovrgne značaj svega što sam tamo napisala i iskradem se napolje isto tako nečujno, kao da ništa nije bilo. Kao kad uđeš u špajz, smažeš teglu kompota, vratiš poklopac na praznu teglu, teglu smestiš u drugi red da se ne vidi, pa izađeš napolje sa najnevinijim izrazom lica.

Ali mi ne da mira to što sam napisala, a što je ostalo posle zilion provera. Nije to slučajno. Još je Frojd pisao o omaškama i njihovom značenju, uvek ga imaju. Sama sam pobornik ideje da ništa, ama baš ništa nije slučajno. I onda mi sine da je to prilika za novi tekst, koji će biti drugačiji od ovih poslednjih. Mogućnost da opet malo vratim vedre boje na ove stranice, krajnje je vreme. Jer u životu je uvek potrebna ravnoteža. I ono, i ovo. I ozbiljno i neozbiljno. I tmurno i vedro.

I hoću još nešto: da sebi zvanično dam dozvolu za sve buduće lapsuse, gramatičke greške i omaške na ovom blogu, pa tako dragi moji, vi koji ovo čitate, kada vam neki neon sledeći put zasvetli sa ovih stranica, samo pritisnite prekidač i nastavite dalje sa čitanjem.

E da, i oprostite sebi kad sami tako nešto uradite. Mnogo smo mi veći od svojih grešaka.

A ja odoh da uhvatim još malo zubatog sunca.

Podelite sa drugima

2 thoughts on “Odbegla ptica ili kako eoni postaju neoni

  1. Primijetila neone, ali neću se valjda koncentrisati na slovnu grešku, pored onakvog teksta? Na kom ti šaljem neonske čestitke!

    • Hehe, a ja rešila da se malo zabavim na račun sopstvene slovne greške, sjajna vežba. Hvala ti na čestitkama, bila je ovo jedna eonska godina koja je neonski osvetlila mnogo toga 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *