Pasti, pa narasti

Kada padnem, pošteno se razbijem. Obično tada pokupim sve svoje neuspehe koje, nakon što prođu, ubacujem u jednu staru vreću i raširim ih ispred sebe na čisto, belo platno, da se bolje vide. I onda ih zagledam, svaki posebno, sa lupom, kao što filatelista zagleda svoje markice. Svakog se brižljivo podsetim. Čak i one koje bih teško mogla nazvati neuspehom, svrstam u ovu kategoriju. Da ih bude više. Onda, iako svesna da posedujem zavidnu kolekciju, pokušavam da se setim da nisam možda još negde neki zaturila. I tako ih prebrojavam, s’ desna na levo, s’ leva na desno, od gore na dole i obrnuto. A nekad ih odmerim i dijagonalno sa svake strane, da nešto ne propustim. Nakon ove detaljne opservacije, pokušavam da pronađem vezu između njih. Pa kad je nađem, onda premeštam. Slažem mozaik na ravnoj površini pokušavajući da dobijem jasnu sliku. A slika je taman onoliko jasna kao što je jasna slika onog ljudskog lica koje mi se uvek pričini na jednoj pločici u hodniku mog stana.

I pošto zaključim da mi metoda nije pouzdana, iskoristim vešte ruke i od tog mozaika napravim naočare. Računam, to će izbistriti sliku. Stavim ih na nos i pogledam oko sebe. Sa njima, i ono što je bilo jasno izgubilo je svoje obrise, postalo mutno i sivo.

Svesna odjednom svoje moći da od njih napravim šta god želim, rešim da napravim stepenice. Lepo poslažem neuspehe jedan iznad drugug, pa opet, i opet i sve tako dok ih sve ne potrošim. A onda pažljivo zakoračim, tek da proverim da li će izdržati moju težinu. I penjem se polako, stepenik po stepenik i kako odmičem sve bolje i bolje se vidi. Perspektiva je šira, vidik je jasniji, a na vrhu stepenica ogromna vrata koja se otvaraju. I sa svakog novog stepenika, kada se osvrnem unatrag, sve ono što je ostalo iza izgleda manje, a vrata ispred izvesnija. Kada prođem kroz njih, uzmem onu staru vreću, istresem je od prašine i od nje napravim zastavu.

I koliko god da sam se puta penjala ovim stepenicama i prolazila kroz ova vrata, znam da me stara vreća sa neuspesima može odnekud ponovo zaskočiti kada padnem. Ali nikada ne zaboravljam da na kraju od nje napravim zastavu. I to je ono što se računa.

Podelite sa drugima

2 thoughts on “Pasti, pa narasti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *