Pobuna

U jednoj priči došlo je do pobune. Pobunile su se reči. Stale su pred pisca i uglas počele da negoduju.
– Ja sam stara, izvorna reč i ne dolazi u obzir da budem u istoj rečenici sa ovim skorojevićkama koje su došle niotkud! – ozlojeđeno reče jedna i poput stare, uvažene gospođe uvređeno podiže nos.
– A mene stalno oblačiš u neke prideve koji mi ne priliče – uzviknu druga – Neću više da budem u ovoj priči – reče i u odlasku povuče svih svojih šest bliznakinja, a pridev otrese sa sebe kao da je gusenica. Na papiru ostadoše prazna polja, kao da je sneg napadao po nekim rečima, pa se zbog toga ne vide.
U toj graji zagrme cela jedna rečenica:
– Ja sam trebala da nosim siže, a ti si me prekrojio i učinio potpuno nevažnom! – i cela kompozicija reči između dve tačke, poput malenog voza,  napusti priču.
Pisac zagnjuri lice u ruke želeći na trenutak da se sakrije od sopstvene kreacije. Galama je bivala sve jača, negodovanja oštrija, a onda se lagano sve utiša. Pisac polako otvori oči i zateče prazan list papira na kome je pokunjeno stajala još samo jedna jedina reč. Ljubav.
– Ti si ostala? – iznenađeno je upita.
– Jesam. Iako si me spomenuo samo jednom nisam htela da odem, jer da sam otišla izgubila bih svoje značenje –  reče ona skromno.
Obradova se pisac, i u znak zahvalnosti stavi je u naslov nove priče.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *