Ponavljanje ljudi

Kada čovek promeni (malo) više adresa tokom života, pa ako još radi posao koji uključuje mnogo lica, tada lako može da dođe do velike gužve u glavi. Bar je tako kod mene.  Naiđe momenat pa više ne znam koga poznajem od ranije, koga ne, ko je iz prošlog života, a koga iz ovog sada (to iz prošlog mislim na onaj deo pre nego što sam došla u Beograd), pa onda koga znam sa posla i kojeg posla, koga sa televizije (to je onaj blesav osećaj kad sretneš neku javnu ličnost koju znaš samo saTV-a, a ne možeš da se setiš odakle je znaš, pa misliš da se znate lično, pa se javiš za svaki slučaj), onda koga znam iz komšiluka i kojeg komšiluka. Međutim, nakon nekog vremena počinju da se zapažaju neke zakonitosti i to je vro zanimljivo.

Najviše su se urezali u sećanje likovi koje sam najduže sretala, poznavala ih ili ne. I premda su prošle godine od kada neke od njih nisam videla, desi mi se da naletim na neke druge ljude koji zapanjujuće liče na one iz mog sećanja. I verovatno bih neke od njih trajno zaboravila da nije tih dvojnika koji uvek nekako iskrsnu. To su gotovo iste fizionomije, pokreti, mimika, čak i akcenat kada pričaju. Jednom sam toliko bila iznenađena sličnošću žene koju znam iz prevoza sa jednom mojom starom poznanicom (iz prošlog života) da sam se sve kao slučajno upoznala sa njom i kroz neobavezno čavrljanje pokušala da izvučem ima li familiju u Vojvodini. Naravno da nema pojma, žena je rodom iz Makedonije. Ali me ta sličnost i dalje fascinra.

Sada sam već malo navikla na tu pojavu, ali razmišljam o njoj. Imam neki utisak da je u prirodi to sređeno tako da se ljudska vrsta štanca po nekom šablonu i da prosto neki ljudi  imaju isti serijski broj. E sad dolazim do bitnog mesta: gde su oni koji pripadaju mojoj seriji? Da li bih ih prepoznala kada bih ih videla? Koliko sebe možemo da vidimo u drugim ljudima i da li uopšte imamo realnu sliku o sebi da bismo bili u stanju da to nešto svoje prepoznamo u drugima?

Često se iznenadimo kada čujemo snimak sopstvenog glasa. Ne ličimo sebi na sebe. A mi smo, drugi nam to potvrde. Možda je tako i sa načinom na koji doživljavamo sebe. Možda bismo bili potpuno iznenađeni kada bismo sebe videli očima nekog drugog. Možda bismo odbili da priznamo da smo to mi. I možda nam je baš zato teško da prepoznamo ljude iz svoje serije. I zbog toga sam zaključila da bi bilo mnogo interesantno kada bih mogla sebe bar na kratko da posmatram očima nekog drugog ko je potpuno nepristrasan. Uh, kako bih lako mogla da uočim svoje nedostatke i sigurna sam da bi bilo onih kojih trenutno uopšte nisam svesna. A onda, videla bih i neke dobre strane koje sada nisam u stanju da vidim.Kako god, tako nešto bi pomoglo da se čovek mnogo realnije sagleda. A pošto to nije moguće, velika je prednost što imamo prijatelje i bliske ljude, a još veća ako nam oni govore istinu, čak i onda kada nam se ta istina ne sviđa. Oni nam dođu kao te oči sa strane.

I dok tako tragam za ljudima iz svoje serije sve manje uverena da ću naleteti na njih (osim ako ponovo ne reinkarniram, pa se to desi u nekom sledećem životu, na nekom drugom mestu), zabavlja me ovo sa dvojnicima. Međutim, ne ponavljaju se samo ljudi, ponavljaju se i mesta. Ja sam se, na primer, zatekla u jednoj takvoj kopiji mesta iz koga sam pobegla (Beograd fascinira raznolikošću, a ja baš da se uglavim ovde). Pa onda ispadne da ne možeš da pobegneš. Dan mrmota.

Ali to je sad već druga tema. Ova sa ljudima mi je draža.  Toliko smo različiti, a toliko slični  i dok kod drugih lako uočavamo i jedno i drugo, za svoje dvojnike smo slepi…

Podelite sa drugima

2 thoughts on “Ponavljanje ljudi

    • Dobro pitanje. Verovatno mnogo, ali isto tako mislim i ne previše. Slično kao sa horoskopom, kod ljudi iz istog znaka ponavljaju se neke osobine. Tako i ovde. Premda kod nekog to može biti samo mladež na obrazu, kod nekog celokupna pojava. Zajedničko im je to da u momentu stvore asocijaciju na nekog poznatog.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *