Pozitivno u minusu

Ubih se poslednjih godina od literature koja govori da naše misli oblikuju našu stvarnost. U to ime silno sam se trudila da uljeze u vidu mračnih misli i crnih slutnji ili bilo čega što bi moglo da predstavlja mentalni otrov proteram sa svih nivoa i podnivoa svog duhovnog bića. Nisam slušala vesti, politika me nije zanimala, od aktuelnih dešavanja, osim onih stručnih  pratila sam samo zabavne sadržaje koji su mi se učinili zanimljivim. Mark Viktor Hansen, Napoleon Hil, Bob Proktor i još mnoštvo zanimljivih likova iz petnih žila su se trudili da me uvere kako ja samo treba lepo i pozitivno da mislim, i da želim, i  to ne bilo kakve želje već samo one velike (jer univerzum ne pravi razliku između malih i velikih želja, pa kad je već tako ‘ajde za iste pare da se dobije mnogo više), da ništa ne brinem i da će sve doći u pravom trenutku.

Ali, previdela sam jedan detalj. Ljudi sa ovim ekstremno kontagioznim entuzijazmom nisu živeli u zemlji Srbiji, gde se beznađe širi brže od kuge, a osmeh viđa još samo na naslovnim stranama ženskih magazina. “Zemlja izneverenih očekivanja i propuštenih prilika” kako je poetično u svom ekspozeu nazva novi (na sve otporan) premijer, je zemlja u kojoj je “kriza” poslednjih 25 godina izgovor za svaki neuspeli pokušaj napretka. E biti u toj zemlji, slušati svaki dan žalopojke, gledati ljude kako pod teretom neizvesnosti gube zdravlje, nadu, elan, životnu radost i misliti pozitivno zaista nije lako.

Ja se nekako u tom moru nezadovoljstva još uvek bacakam, a sve uz pomoć gorenavedenog društva koje me s vremena na vreme ohrabri da nije sve crno kao što se čini. U međuvremenu sam saznala da naučnici sad već sasvim ozbiljno rade na tome da se ljudima omogući besmrtnost, pa kažu da se budući besmrtan čovek već rodio, a da mi u četrdesetim možemo očekivati da ćemo živeti nekoliko vekova. Pa ja sad nešto mislim ako ova kriza kod nas traje još od kraja osamdesetih prošlog veka, a kako stvari stoje trajaće do plus beskonačno, pa ne treba nam grđa kazna nego da budemo besmrtni i ostanemo ovde. E da sam na nekoj tajlandskoj plaži pod palmom uz sokić, to je već drugi par rukavica. Da dođem do tamo, možda mi pomogne pozitivnomisleće društvance. Do tada bih mogla da uradim upload uma (kažu da će i to uskoro moći), da sve ove misli koje nisu pozitivne, a kojih ne mogu da se oslobodim prebacim na neku mašinu, a onda prazan prostor koji je ostao zasadim najlešim mislima koje će me odvesti ravno do tajlandske plaže, a možda i na Bali. Pa možda mi i uspe.Što neko lepo reče, idem na sve. Ništa već imam.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *