Prašina na očima

Ovih dana novine su pisale o čoveku koji je u dvadeset petoj pročitao prvu knjigu i posle toga nije prestao da čita. Upisao je i studije, a radi u “Gradskoj čistoći” u Beogradu. Ova priča me podsetila na jednu sličnu, od pre mnogo godina.

Već je bilo reči o mojoj biljnoj apoteci smeštenoj u dvorištu zgrade. To nije bilo lepo okruženje. Stara, oronula fasada i dvorište u koje je ulazio kako je ko hteo, jer se zgrada nalazila u prometnoj ulici, a nije bilo kapije koja bi ovaj prostor učinila više našim, a manje svačijim. Posebno ružan prizor predstavljao je stari kontejner koji možda i nije bio toliko star, koliko nagoreo od mnogih vatri koje su tu gorele, jer stanari nisu mogli da se odreknu stare navike da u njega zimi bacaju žar. Često sam u tom kontejneru zaticala jednu Romkinju koja je vrlo pažljivo pretresala njegov sadržaj, a kasnije sam čula da tu skuplja hranu za svinje. Čistačima ulica zarđala grdosija bi poslužila da oslobode tovara svoje kante koje su se velikom brzinom punile, a imala sam utisak da polovina ulice dolazi baš tu da baci smeće, što u kontejner, što oko njega.

Pošto nisam imala previše posla, ti posetioci su mi obično skretali pažnju. Jedan je bio posebno čudan. Visok, mršav čovek, sa debelim staklima na naočarima i u godinama koje bi teško mogle da se procene, sporim korakom bi došao do kontejnera i ispraznio veliku kantu, ali iz dvorišta bi izlazio tek mnogo kasnije. Dolazio je svakodnevno, već sam na njega navikla i nisam obraćala previše pažnje na to što se negde zavuče i ne mrda. Iskreno, mislila sam da u džepu ima „čokanjče“ i da te trenutke koristi da malo potegne iz njega. Takve prizore sam viđala i bilo mi je jasno da su oni deo naše stvarnosti. Čovek sa kantom i metlom bio je deo mog svakodnevnog dekora i samim tim nekako – domaći. Samo dvorište je izgledalo tako da se sa mesta na kome sam ja boravila nije mogao videti svaki njegov deo i krilo je par zgodnih, ušuškanih mesta idealnih za izmicanje radoznalim pogledima. A onda sam jednom prilikom, u nameri da se oslobodim pristiglih kutija, pošla do kontejnera i videla ga na upravo takvom mestu kako sedi i čita. Bila sam sasvim zatečena i počela sam da pomnije pratim njegove posete našem dvorištu. Kao trebala bih nešto da bacim i on bi uvek sedeo i čitao, dovoljno zaklonjen da ga niko ne uznemirava.

Moram priznati da sam počela da ga posmatram sasvim drugim očima. Probudilo se neko čudno poštovanje prema ovom čoveku neugledne spoljašnjosti u starom, plavom radnom odelu. Ništa o njemu nisam znala, niti sam ga nekada videla u društvu. Uvek je bio sam, gurajući svoju kantu sa metlom ka sledećem kontejneru. I dok je u očima nekog posmatrača kao što sam bila ja mogao da izgleda kao neko ko živi tužan i sumoran život, možda je istina sasvim drugačija. Možda je on živeo u nekom drugom, lepšem svetu, nevidljivom našim neukim očima koje nas varaju mnogo češće nego što mislimo. Možda njegova stvarnost nije kanta sa prikačenom metlom.

I po ko zna koji put pokazalo se tačnim kako prebrzo stvaramo pogrešne zaključke. I kako pogrešno ljude procenjujemo na osnovu onoga što rade i kako izgledaju. I koliko je samo ljudi na ovom svetu koji sebe bogate znanjem, a da to ostane nezapaženo jer nisu vlasnici prestižne diplome ili uglednog zvanja.

Možda bi ovi ljudi svojim metlama mogli da počiste prašinu sa naših očiju, da bolje vidimo stvari koje uporno ostaju u sferi nevidljivog.

I završiću komentarom iz „Novosti“ ispod priče o Arslanu Bajramovskom, koji je vredan da bude zabeležen:

– Svaka Vam čast. Radim kao profesor na BU. Veći ste Vi intelektualac od većine mojih kolega. Oni ne čitaju ni knjige iz svojih oblasti, a kamoli tako raznovrsnu literaturu. Samo nastavite da živite u skladu sa svojim snovima.

Iskreno se radujem što je jedna ovakva priča o „malima“ pretekla priče o „velikima“, jer upućuje na razmišljanje ko je tu u stvari mali, a ko veliki.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *