Promena iz korena

Ubrzo nakon što sam stigla u Abu Dhabi poželela sam ponovo da gledam film „Seks i grad 2“, jer je deo snimljen upravo ovde, a učinilo mi se zanimljivim  da se podsetim kako su  moje i ne samo moje omiljene četiri izmišljene žene doživele ovaj grad.

Znala sam da ću film gledati potpuno drugim očima jer sada i sama imam iskustvo boravka na ovim prostorima. Doduše kratko, ali dragoceno. Prvi put sam ga gledala sa prijateljicom u „Delta sitiju“ i nisam mogla ni da sanjam  da ću ga sledeći put gledati na mestu gde se odvija radnja filma. I dok sam se iz sveg glasa smejala Samantinim fazonima, prepoznavala sam neke sopstvene reakcije u njihovim, kada su stigle u Abu Dhabi. Tada mi je nešto palo na pamet. Nihove reakcije su mi bile poznate, isto kao što su moje reakcije poznate „starosedeocima“, dakle onima koji ovde već borave neko vreme i koji su verovatno po malo umorni od tih reakcija novopridošlih, znajući koliko u svemu ima privida i koliko se drugačijeg od tog prvog utiska može naći kada se malo zagrebe ispod površine. I da se razumemo: meni je to potpuno jasno. Ali smatram da imam pravo na početno oduševljenje, pa onda na poneko razočarenje nakon početnog oduševljenja, jer je to put kojim se gradi jedno iskustvo.  Ali misao koja je usledila nakon toga je zapravo mnogo važnija: kako doživljavamo novine u životu i kako se suočavamo sa tim potpuno novim iskustvima u trenucima kada sve ono što smo proživeli ostavljamo iza sebe uranjajući u jedan sasvim novi svet. Ili drugačije – kako se nosimo sa velikim promenama u životu za koje samo možemo da pretpostavimo da će biti dobre ili loše. I više nije važno o kakvoj promeni se radi, da li je to promena sredine, posla, ulazak u bračne vode ili možda razvod, koliko je važnan naš odnos prema onome što dolazi, a mi ne znamo šta je to, jer je van okvira rutine u kojoj se, ma kakva da je, osećamo bezbedno. Mislim da taj odnos zavisi u velikoj meri od činjenice da li smo se u novoj situaciji zatekli dobrovoljno ili ne i koji je razlog zbog koga je do promene došlo.  Uzmimo kao primer boravak ovde. Neko je tu da bi ostvario svoje snove, neko jer se sticajem životnih okolnosti zatekao u dekoru nečijih tuđih snova. Neko je prosto došao da zaradi novac i svojoj porodici obezbedi bolji život. Na to me neprestano podsećaju brojni građevinski radnici koji se mogu videti na sve strane, Indijci, Pakistanci, ljudi koja za bedne plate rade pod izuzetno teškim uslovima kako bi bar malo svojim porodicama olakšali težak život u matičnim zemljama. Pa čak i oni koji rade za mnogo veći novac mogu se osećati kao nadničari – iako su njihovi računi u banci daleko teži i premda na posao odlaze u odelu, cilj je isti – uz žestok rad omogućiti neki bolji život.

U velikoj meri naša reakcija zavisi i od toga kakav odnos imamo prema promenama, da li ih posmatramo kao mogućnost ili kao pretnju. Koliko je samo ljudi koji su zaglavljeni u lošim brakovima, omrzutim poslovima, malim sredinama lišenim širine i razumevanja i koji svim bićem žele napolje, a ne nalaze hrabrosti samo zato što ne znaju šta ih čeka sa druge strane ograde. I tačno je. Garancije ne postoje. Možda bude bolje, a možda i lošije. Ali jedno je sigurno – biće drugačije. Sećam se kako mi je jednom davno neko rekao: povremeno je dobro promeniti i probleme. Ima tu neke istine.  Izlazak iz zone komfora (koja je često sve samo ne komfor) može doneti nove nevolje, ali isto tako i nove mogućnosti. Sve zavisi od fokusa. Ako smo usmereni na to kako sve može poći po zlu, samo to ćemo i videti. Ostaćemo slepi za mogućnosti, koje se najbolje kriju upravo u prividnim nevoljama. Kažem prividnim, jer ako poput zlaćane lisičarke koja se prikrije ispod opalog lišća, otkrijemo novu mogućnost usred nepovoljnih okolnosti, onda te nevolje prestaju da budu tamnice koje postoje same za sebe, već samo stepenica ka nečemu što označava napredak. A mogućnosti uvek postoje. Samo ih treba spaziti, za šta su nam potrebne posebne naočare u situacijama koje deluju bezizlazno. Potrebna nam je vera. Vera da postoji to nešto čemu se nadamo, samo za nas. Jer ako 100% verujemo, onda 100% postoji.
Ako ovo primenimo na priču o promenama, onda ih se definitivno ne treba plašiti, čak i onda ako smo se u datim okolnostima našli mimo naše volje. Jer nekada i nismo svesni svojih potencijala i šta sve možemo, i možda nas baš te nove okolnosti nateraju da spoznamo sebe u nekom novom svetlu, da upoznamo svoje novo ja spremno za visine koje su starom ja delovale nedostižno.  Leptir ne dođe na svet kao leptir. On to postane zahvaljujući promenama vođenim mudrom prirodom. Koliko bismo bili srećniji kada bi se toj mudrosti češće priklonili sa punim poverenjem.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *