Put je vrt

Ponekad nam se čini da put kojim idemo možemo proći zatvorenih očiju. Deluje kao da staze znamo, tlo je utabano, prisećamo se na kom mestu je barica koju treba preskočiti, a na kom kamen koji treba obići. Uljuljkani poznatim pejzažom kroz polusan, zatvorenih očiju idemo napred. Tek ponekad, kao u vozu kojim putujemo na more, otvorimo oči da proverimo na kojoj smo stanici, a onda ponovo utonemo u opojni dremež znajući da mašinovođa dobro poznaje put i da ćemo stići tačno tamo gde želimo.

A onda, u momentu nas neki unutrašnji nemir trgne, pogledamo oko sebe i shvatimo da smo se izgubili. Puteljak pod nogama je nestao, a oko nas je nepoznato drveće i čudne biljke. Prvo smo zbunjeni. Ne znamo kako smo dospeli tu, a išli smo putem koji sasvim sigurno poznajemo. Onda smo uplašeni. Shvatamo da ne znamo gde smo. Strah prerasta u blagu paniku, jer ne znamo kako ćemo se vratiti. I jedino što nam pada na pamet jeste da pogledamo dobro šta je tačno oko nas, ne bismo li prepoznali bar tračak nečeg poznatog što nas može uputiti na izlaz iz nepoznatog predela. I zastajemo iznenađeni, jer u plodovima biljaka koje vidimo prvi put prepoznajemo sitne semenke koje smo nekada usput pobacali smatrajući ih nevažnim. Osvrnemo se tad oko sebe i ugledamo čitava stabla iznikla iz onih malih, pretećih  izdanaka koji su se povremeno pojavljivali na putu, ali koji tako povijeni i nežni nisu ni blizu delovali opasno kao ove razgranate grdosije ispred nas. I shvatamo. To jeste isti put, ali smo mislili da njime treba samo hodati. Nismo znali da je istovremeno i vrt koga treba negovati. Sejali smo, a nismo to znali.
Svesni da se negde mora naći bar nešto što upućuje na staru stazu, pomno zagledamo u tlo i jedva razaznamo trag one fine prašine koja nas je pratila dok smo hodali čistinom. Probudi se nada, izoštri se vid. Kroz gusto rastinje svetlucava zrnca svojim iskricama osvetliše mesta na koja treba zakoračiti polako, meko, da se ne rasprše. I tako, malo po malo, visoko drveće zameni ono manje, neobične biljke postadoše ređe i u daljini se nazre poznati put. Stadosmo na njega, budniji nego ikada. I koliko god da je poznat, istovremeno je i nov, jer ga gledamo iz sasvim nove perspektive. Tada pažljivo proverimo torbu sa semenkama, da opet ne ispustimo neko nepoznato zrnce, za koje ne znamo u šta će izrasti. A one male, nežne biljčice na putu koje izgledaju tako bezazleno, počinjemo da uklanjamo znajući da to nikada nećemo uspeti ako dopustimo da izrastu u ogromna stabla koja zatvore put.
Nastavljamo dalje, svesni da smo ovaj put imali sreće. U prtljag smo smestili nekoliko novih stvari: zvonce koje se oglasi svaki put kada zadremamo i alat dobrog baštovana. Barice više ne preskačemo već ih zaspemo onom finom svetlucavom prašinom da svetle iz daljine kao svetionik i označavaju put. Kamen ne obilazimo, pravimo od njega mesto na koje ćemo sesti da se odmorimo od puta, a onda osveženi krenuti dalje, uživajući u novom pejzažu.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *