Razmena

Po ko zna koji put spakovala je svoje stvari, svesna da mora dalje.

Nekada davno, rekli su joj da ono što nosi u svom koferu ima ogromnu vrednost i da sadržaj pažljivo čuva, jer će u zamenu dobiti sve ono što će joj biti najvažnije. I sada, posle toliko vremena, još uvek noseći isti, pohabani kofer sa dragocenostima, počinje da sumnja da je tako kako su joj govorili.

Oduvek je bila neugledna i obična. Toliko obična da se u ogledalu ništa ne bi promenilo kada bi se pogledala. Ali, to joj nije bilo važno. Jer, ako će dobiti ono što joj je najvažnije, i imala je šta da zameni za to najvažnije, sve drugo nije bitno.

Godine su prolazile i sve je više izgledalo kao da to što ima nikome ne treba. Svaki put kada bi iznela na svetlo dana sve dragocenosti, taj neko kome bi ih pokazivala izabrao bi jednu, dve stvari i rekao da mu ostatak ne treba. A njoj je naglašeno da dragocenosti može dati samo sve zajedno, nipošto da ih ne razdvaja.

– Hvala, ali meni to nije potrebno – najčešće je čula.

Onda bi strpljivo sve ponovo skupila, vratila u kofer i krenula dalje.

I sada je već umorna. Niko ne zna pravu vrednost onoga što nosi u koferu, a ona sama nikada neće privući pažnju bilo koga. I ostaće bez onoga što joj je najvažnije.
Sela je pored ceste umorna od hodanja, pitajući se koliko još mora peške. A onda je u daljini ugledala neobičan prizor. Čovek je pored puta sakupljao nešto i slagao na vozilo koje je stajalo. Prišla je da vidi o čemu se radi i nakon par učtivih reči, videći njen ljubopitljiv pogled, čovek reče:

– Odmakao bih mnogo dalje, mnogo pre stigao gde želim, ali mi se uvek desi da se sve što imam razleti po putu i ja onda moram da skupljam. U šta god da spakujem svoje stvari, one se opet nađu napolju i vetar ih raznese i svaki put nešto izgubim zauvek  – već očajno reče čovek.

– Možda mogu da pomognem, odavde ništa ne može da ispadne – reče ona.

I isprazni kofer i sve one dragocenosti koje je brižljivo godinama čuvala ostavi  prosjaku koji je ceo događaj posmatrao sa strane. Onda u njega smesti sve stvari nesrećnog čoveka i dobro ga zatvori. Videvši toliku nesebičnost iznenadno upućenu potpunom strancu, čovek joj radosno ponudi da zajedno nastave put. Smestili su kofer u kola i krenuli.

On je bio srećan. Putuje brže i ne putuje sam.
Ona je bila srećna. Ovu kaldrmu više ne meri svojim koracima i sada ima društvo.

Kako su odmicali, a ona se napokon odmarala dok je putovala, na licu joj se javi smešak. Da, ipak su bili u pravu, sada vidi smisao u tome što je vukla sve one stvari sa sobom tolike godine. Nikada im ne bi verovala da je kofer zapravo to što će joj zatrebati. Pogledala je srećno lice čoveka pored sebe i shvatila: dobila je ono što joj je najvažnije. I sasvim slučajno pronađe svoje oči u malom posivelom ogledalcu koje se nekim čudom našlo tu.  Na momenat je pomislila da je sa njima neko treći, a onda je prepoznala onaj svoj pramen koji bi joj uvek iznova padao na lice kad god je svezala kosu. Ogledalo joj je prvi put darovalo rumene obraze i sva je sebi bila kao nikad pre.

Za njima je ostao prosjak potpuno zbunjen stvarima koje je dobio. Spakovao ih je u svoju staru torbu i krenuo niz put pitajući se za šta ih može razmeniti.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *