Red je red

Ako nešto ne volim to je onda čekanje u redovima. Zbog toga još uvek nemam novu ličnu kartu, a ni pasoš. Da ne pričam o izabranom lekaru. Čim sam načula da i tu treba da se čeka, odmah sam odustala i pre nego što sam pristala. Osim toga, ta mi se ideja uopšte ne dopada. Kao da me teraju da od nekoliko egzotičnih voćki koje nikad nisam probala izaberem jednu to jest dve koje mi se najviše sviđaju (po kom kriterijumu?) i koje će mi od sada redovno biti na meniju. E kako da ne.

I koliko se god ja trudila da izbegnem čekanje, nekada je to nemoguća misija. A mislim da sve to i ne bi bilo tako strašno da nije onih svakodnevnih redova za elementarne namirnice u supermarketima. Pre neki dan čekam u Maxiju na kasi i pažnju mi privuče sadržaj jedne police, a da ga pregledam morala sam malko da istupim iz reda. Lagano se izmaknem, tek korak ili dva, pogledam šta mi treba i kad sam htela da se vratim na svoje mesto čovek iza mene me vrlo čudno pogleda.
– Već sam stajala tu – rekoh
– Pa ako vam se baš toliko žuri…Velikodušno promrmlja moj nervozni sugrađanin.
– Samo sam pogledala baterije – opet ću ja, sve pravdajući se
– Ma zabole me… reče ovaj Tipični Nervozni Beogradski Čekač terajući me da se osećam kao vaškica koja je neopravdano ušetala u tek opranu kosu.
Samo par dana nakon toga moja koleginica je imala neugodnost u jednom sličnom beogradskom redu sa jednim predstavnikom iste vrste, samo još goreg soja, pošto je ovaj gunđao njenom detetu.

Nije stoga čudno što sam pred Svetog Nikolu u somborskoj Idei, videvši popriličnu gužvu već počela da ključam znajući šta bi sve moglo da me sačeka unutra. Onda su me dopala neka škripava kolica koja su me samo dodatno nervirala. Provlačila sam se između gondola i ljudi kao “Barbara” Zvonka Špišića, brod koji se provlači između molova k’o mlada krčmarica između stolova.
Kad sam završila sa kupovinom i našla se sa mojom sestrom i sestrićem morala sam da potpišem kapitulaciju i stanem u red. I stojim ja tako…i ništa…ali baš ništa. Ljudi ćute, trgovkinja za kasom se veselo smeje, a ja pustila antene pa samo čekam da se ona vrsta i onaj soj odnekud pojavi. Međutim, ništa.

– Ne mogu da verujem – šapnem mojoj Sneži – Lj u d i s u o v d e n o r m a l n i

U tom trenutku moj sestrić Matija veselo pokaza na Deda Mraza koji je stajao iza kase. Kako je on to uradio, jedan čovek iza nas viknu kako imamo dečaka u redu i zovnu Deda Mraza da dođe. Dobro raspoloženi animator se progura kroz gužvu, dođe do našeg Matije, pozdravi se sa njim, malo našali i preda mu nešto skoro pa kao paketić. Jedna trgovkinja mi utrapi foto aparat da ih fotografišem. Dete nasmejano, Deda Mraz isti tako, ljudi okolo dobro raspoloženi, a ja…u čudu.
Da mi je neko pre samo pola sata dok smo nervozno tražili mesto za parkiranje rekao da ću izaći nasmejana, naravno da mu ne bih verovala. Ali, dogodilo se upravo to.
I onda sam shvatila.
Red je red, a Vojvodina je Vojvodina.

A ja ako nastavim da budem ovako nervozna čeka me inicijacija u Tipičnog Nervoznog Beogradskog Čekača čijem redu ću se priključiti vrlo brzo. Bez čekanja. I ta mi se ideja uopšte ne dopada. Moraću češće u zavičaj, tek da usporim proces.

Podelite sa drugima

2 thoughts on “Red je red

  1. Vojvodina i beogradski pašaluk su dve različite galaksije. BG još uvek nije uspeo totalno da kontaminira sever.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *