Čitam u “Novostima” kako se jedan Slovenac dva meseca hranio toliko skromno da ga je hrana dnevno koštala 1 evro. Voće i povrće je sam gajio, meso se ne spominje, znači da nije bilo na jelovniku, mleko je nabavljao sa obližnje farme, jogurt pravio sam, a sir nije koristio. Čak je i zeleni čaj izbacio, pošto bi sa njime premašio budžet. Redovno se bavio sportskim aktivnostima. Rezultat je 4 kilograma manje i veoma dobro zdravstveno stanje pa je stoga rešio da nastavi sa takvim načinom ishrane. Cilj mu je bio da dokaže da je velika potrošnja hrane u razvijenim zemljama neopravdana i da je potrebno da se poveća svest o globalnom siromaštvu. Mene ova tema zanima sa jednog drugog aspekta. Naime, poznato je da se kod nas najveći deo kućnog budžeta odvaja za hranu, a ja mislim da to nije baš samo zato što su namirnice skupe (a fakat je da neke jesu). Neretko se dešavalo da sam u razgovoru sa ljudima čula mišljenje da je veoma skupo hraniti se zdravo. Ajmo sad malo da analiziramo.

Jedno vreme sam se opasno izbezobrazila, pa sam počela da jedem meso suviše često (to znači bar 3-4 puta nedeljno, što je za mene previše). Čekajući red u mesnici, posmatrala sam ljude koji kupuju meso na kilograme i bila iznenađena iznosima koje su morali da plate. To su najčešće bile nedeljne količine. Preračunato na mesečni nivo, poprilična svota. Preračunato u voće i povrće….kolicima bi se moralo dolaziti na pijac. Jedan od komentara na ovaj tekst o Slovencu bio je taj da mu je lako bilo sprovesti takav režim u vreme kada u bašti ima svežeg povrća, da bi u zimu i proleće to bilo mnogo teže izvesti. E pa nije baš tako. U sezoni, voće i povrće nisu toliko skupi (za najveći deo ljudi koji nemaju bašte). A van sezone, izbor biljnih namirnica je takav da bi se zaista mogla organizovati raznovrsna ishrana koja ne ugrožava novčanik. Pasulj, sočivo, proso, leblebija, pirinač, geršla, kukuruz, kiseli kupus…moglo bi se nabrajati i nabrajati. Samo, mnogi neke od ovih namirnica nikada nisu ni probali.

Polemike na ovu temu mogu biti beskrajne. Može se reći – pa koliko košta (na primer) samo maslinovo ulje (ovaj navod najčešće čujem). Tačno, skupo je. Ali ako se troši u razumnim količinama, ako se hrana ne prži, može zaista dugo da traje. Istina, ako se kupuju industrijski proizvodi tipa sojinog ili pirinčanog mleka u prahu, onda to može biti mnogo. Međutim, poenta je svesti na minimum i sve industrijske proizvode koji naizgled jesu zdravi, a u realnosti to može biti veoma diskutabilno. Što više sveže, žive hrane, žitarica od celog zrna, znači sve ono blisko izvornom poreklu jedne namirnice, a što manje industrijski prerađene hrane doneće ne samo uštedu u kućnom budžetu, već i mnogo značajniji pozitivan efekat na zdravlje ( i izgled koji nikada ne zaboravljamo!).

I još nešto. Rekoh kako sam se izbezobrazila ono sa mesom, pa počela često da ga trošim. Prestala sam kada sam shvatila da se zdravstveno uopšte ne osećam dobro. “E kako samo znaš da je baš zbog toga” već čujem glas nekog nevernog Tome. Pa znam, jer sa ishranom eksperimentišem poslednjih 15 godina svog života i znam kakav uticaj ima na moje zdravlje jer sam sve vreme pratila šta se dešava. A to što sam nakon onog vegetarijanskog perioda ponovo počela da jedem meso zasluga je privlačnih mirisa opako dobro spremljenog mesa sa jedne strane i nepopravljivog hedoniste koji čuči u skrivenim odajama moje ličnosti sa druge. Dakle, nisam se oduprla mogućnosti da uživam u slasnom zalogaju. I baš zbog toga sam krenula u ovu misiju u kojoj želim da dokažem da se i zdrava hrana može spremiti tako dobro da zadovoljava i ona najzahtevnija gurmanska očekivanja. Uvek će biti onih koji će reći da je to nemoguće. Ali, cenim mišljenja koja su drugačija. Kao što lepo reče Vladeta Jerotić, da parafraziram -suština dijaloga nije u tome da ubedimo onu drugu stranu da smo u pravu, već da svaka strana iznese svoje mišljenje, a da obe strane na kraju izađu bogatije. Dobro sad… ovo jeste monolog…ali se nadam da će od njega bar neko imati vajde i biti bar za mrvicu bogatiji…nečim što se ne izražava u evrima…