Šoping za doping

Svako bira svoga boga. Pa tako, neko ode u crkvu, a neko u šoping mol. S tim što je, bar kod nas, u ovom drugom daleko veća gužva. Kod mene je negde u genetskom zapisu došlo do malog poremećaja, pa pripadam onoj gotovo nepostojećoj kategoriji žena koje se groze boravka u šoping molovima. Pošto je nekada neophodno otići tamo jer se jedino tako mogu završiti određeni poslovi, učinim i tu žrtvu s vremena na vreme. Osim toga, biti u Emiratima, a ne zaći u šoping mol je isto kao otići u Pariz, a ne videti Ajfelov toranj.
 
Bio je to prvi izlazak među nepoznat svet, a ja nisam bila sigurna da li sam prikladno obučena. Haljina jeste dugačka, ali na bretele. A gola ramena baš i nisu za preporuku. Nema veze, pomislila sam, sada istražujem, pa ću se već prilagoditi. Međutim, ono što se nametnulo kao teškoća nije bila moja neprimerena golišavost već činjenica da su domaćini pošteno rashladili, pa sam se smrzla i to je bio siguran znak da ću sledeći put biti smernije obučena.
 
A u molu najzanimljiviji – ljudi. U izloge sam, naravno, najmanje gledala. Imala sam snažan utisak da se negde u blizini održava kasting za reklamu za Ariel prašak i njegovu snežnu belinu, jer su se na sve strane mogli videti kršni Emiraćani u tradicionalnoj nošnji, onim belim haljinama na kojima i uz svoj 100% odličan vid na daljinu nisam mogla da spazim niti jednu jedinu tačkicu koja bi narušila lepotu blistavo belog platna.
 
Zatim mi pogled privuče jedan ON i tri ONE. On očigledno lep, a one lepe pod pretpostavkom, jer se ne vide ispod abaja. Vijore za njim kao tri zastave osvojene na ratnim pohodima. I na tom mestu ne mogu, a da ne zastanem i ne razmislim o  poligamiji kao nečemu što je našoj kulturi strano. Da li je? Njima vera lepo dopusti da mogu imati četiri žene, pa neka odluče hoće li ili ne. Ako si baja i možeš svima jednako da priuštiš, eto ti ih sve četiri, pa ti vidi kako ćeš sa njima da se boriš. Sasvim fer i korektno. I čini mi se daleko poštenije nego ono kada ima jednu ženu, kobajagi, i još par njih u zavisnosti od prilike, lokacije, sklopa okolnosti i naravno materijalnih mogućnosti. U prvom slučaju one znaju da svog muškarca dele, pa koliko god da je neka među njima mezimica, ipak imaju jednak status. U drugom slučaju stvari ne stoje tako jednostavno. Svaka misli da je na gubitku, pri čemu ona zakonska najčešće ne zna za one ostale. A ako i zna, pa iz nekog razloga pristane da je to tako, misli da je na gubitku jer po moralnom i verskom zakonu njen čovek treba da pripada samo njoj. One nezakonske takođe misle da su na gubitku jer moraju da se zadovolje statusom ljubavnice i pozicijom koja je sve, samo ne prva. I tako imamo gomilu nezadovoljnih žena i frustriranog muškarca koji tu pokušava da pronađe balans. Znam da je ovo prilično jednostran sken situacije, ali činjenica je da licemerje sigurno nije put koji će izvesti na čistinu.
 
Čekanje u redu kod mobilnog operatera nije mi palo teško (što je uglavnom slučaj) iz dva razloga. Prvi je što reda uopšte nije bilo jer svako dobije svoj broj pa se udobno zavali u stolicu i čeka da se na monitoru taj broj pojavi. Drugi razlog je što tako udobno zavaljena na miru mogu da gledam svud okolo svesno dopuštajući da mi pažnju privuku  neobične scene. Tako ugledah jednu damu kojoj se čak ni prorezi za oči nisu videli, jer je imala veo preko lica. Vitka, visoka, gracioznog hoda na kom bi joj pozavideli top modeli, samouvereno je uperila prst ka haljini u koju je bila obučena lutka u izlogu. Prodavačica je žustro svukla lutku i šta je dalje bilo iz one moje Etisalat stolice nisam mogla da vidim, ali mogu da pretpostavim da joj je haljina savršeno stajala. Uz bar još pet drugih.
 

Izađoh na kraju i to samo sa onim po šta sam došla, a dočeka me topao, vlažan vazduh koga je donosio vetar sa mora. Valja malo prošetati uz vodu, tu se uvek lepše diše. A ova voda nije bilo koja voda, već more. Svako more je drugačije i priča neku drugu priču. Ovo ovde ne miriše kao ono Jadransko na kome ti dođe da moraš da se zaljubiš, pa da pevaš “Krivo je more” kada dođeš kući. Ne, ovo je uzdržano po pitanju mirisa, ali ima lepu svetlozelenu boju  zbog mnogo plićaka i belog peska. Pošto sam tek par dana ovde, nisam stigla da zaronim u to zelenilo (kad već nema nešto mnogo onog na kopnu) ali je bilo prijatno prošetati obalom. Petak veče je pravo vreme za opuštanje jer je vikend, a ljudi su izašli napolje.

 Na šetalištu koje se proteže oko nacionalnog pozorišta moglo se videti mnogo ljudi koji umeju da uživaju. Cele porodice bi se smestile na jednu klupu i ćaskale, a ono što je neobično jeste da su na nekim zgodnim travnatim površinama prostrli asure i posedali u krug družeći se, bilo kroz razgovor ili društvene igre. Pošto nema dovoljno klupa za sve, uz samo more su se mogle videti grupice ljudi koji su postavili montažne stolove i stolice, doneli svoju hranu i piće i delovali prilično zadovoljno. Malo dalje, na mestu gde je obala oivičena niskim zidom, lokalni momci su posedali na zid delujući vrlo posvećeno svojim mobilnim telefonima. Najveće iznenađenje sačekalo me je na parkingu. Uz samu ivicu, grupa mladića je izabrala baš to mesto za druženje. Beton, parking, svi posedali dole u krug i eto vikend žurke. Setila sam se onog Zmaj Jovinog stiha: gde god nađeš zgodno mesto, tu drvo posadi. Ili se druži. Kako god. Toliko o tome koliko nam je potrebno da bismo se osećali dobro.
 

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *