Staro za novo, vruće za hladno

Kada dođete iz male zemlje u kojoj je nacionalna disciplina preživljavanje do sledeće plate u zemlju u kojoj je isti sport razmetanje bogatstvom i to pred mnogo krupnijim zverčicama nego što je izmaltretirani srpski živalj,  onda se može očekivati jedna lična tranzicija u odnosu na nove okolnosti i ona ima svoje faze. Te faze prođu mnogi koji se nađu u istoj ili sličnoj situaciji, a idu od početnog divljenja, preko laganog sagledavanja pravog stanja stvari, pa do momenta kada svako za sebe shvati da li je za tu priču ili ne. Skoro  kao zaljubljenost, samo malo drugačije.
Susret sa realnošću kreće kada počinju da se stvaraju nove rutine u novoj svakodnevici i kada počnemo da zapažamo do koje mere smo setovali sebe na ono tamo, jer sada treba da se resetujemo, pa ponovo setujemo na ovo ovde. Što je tamo bilo uobičajeno, ovde nije i obrnuto.

 Za početak – hrana. Naslušala sam se tokom godina i to onih najkriznijih kako su ljudi, koji su u to vreme okušali čari zapada, pričali o cveću bez mirisa, hrani bez ukusa i ljudima bez osećanja. Ovo za cveće i ljude sam još mogla da razumem, ali nikako mi nije bilo jasno kako to hrana može da nema ukus. E sada znam, iako nisam na trulom zapadu, nego na procvalom istoku. Navikla na redovno snabdevanje svežim voćem i povrćem oduševljeno sam šetala između gondola sa najneverovatnijim voćkama i povrćkama sa ama baš svih strana sveta i o tome sam već pisala, u početnoj fazi divljenja. Nešto sam u međuvremenu od toga probala, nešto nisam i moram priznati da ću se ipak zadržati na onom što sam navikla da imam na meniju. Ništa me od tih novih stvari posebno nije oduševilo. Međutim, primetila sam da me ni one stare više ne privlače kao ranije jer zaista – nemaju ukus. Taj momenat je došao do izražaja posebno kada sam se vratila iz Srbije, nakon domaćeg paradajza i kajsija kojih je ove godine bilo u izobilju. Slušala sam savete da uzimam isključivo onaj paradajz sa peteljkom, čak sam kupovala  poluzeleni, ovde negde iz lokala,  pa ga čuvala kući da sazri, ne bi li se nešto desilo bar time što svaki dan gledam u njega, ali – ništa. Bez rukole, koju dodam u svaku salatu, slobodno bih mogla i da je preskočim.  Sa voćem, slična stvar. Da nije onih minijaturnih bananica, svežih urmi kojima je sada sezona i ananasa, teško da bih u voću mogla da uživam onako kako sam navikla.

Još nešto. Sad mi je tek jasno zašto zagovornici zdrave hrane pre svega u Americi dižu toliku galamu oko šećera i fruktoznog sirupa. Sve je zaslađeno. Pristojno sam se našetala dok nisam našla najobičnije ovsene pahuljice, klot. Svaki musli i sve pahuljice su zaslađene. Pošto u ovsene pahuljice volim da ubacim suvo voće, oduševljeno kupim mešavinu suvog grožđa i brusnica. Naravno da mi se nije dalo da vadim naočare i proveravam deklaraciju, onako odoka sam zaključila da je skroz glupo da brusnicu slade kad je već suvo grožđe dovoljno slatko (i kod nas brusnice prodaju uglavnom zaslađene), ali avaj!! Osetila sam šećer već kod prvih zalogaja. Kečap (moj najveći greh kada je industrijska hrana u pitanju) je sladak kao džem – lepo može ko hoće da se zasladi da ga namaže na palačinke. Vrhunac je bio puter od kikirikija, sa sve delićima koji krckaju pod zubima. Puter je izuzetno ukusan, jer ima onaj fini ukus pečenog kikirikija, ali šta? Ima šećera, u šta sam se uverila nakon što sam proverila deklaraciju. Pošto je najviše proizvoda uvezeno sa zapadnog tržišta, sasvim je jasno zbog čega imaju toliki problem sa gojaznošću, a kako stvari stoje i ovde će uskoro biti sličnih problema (već se naziru ispod diš-daševa i abaja).
Kada sam pričala o tome kako smo setovani na ono tamo, imala sam u vidu konkretnu situaciju. Kod nas se bojler uključi kad ti treba topla voda, a treba ti uvek. E ovde neće da može. Ako slučajno hoćeš da se istuširaš hladnom vodom, sasvim tvoj problem. Ne može. Zašto? Pa nema hladne vode.
Iz nekog razloga, uprkos tome što postoji gradski vodovod, po vilama (koje su pretvorene u zgrade sa stanovima) vodu smeštaju u ogromne rezervoare na krovu zgrade. Na temperaturama koje su tu blizu 50°C, ta se voda toliko ugreje da ne bude mlaka, nego vrela. Pa kad pustiš hladnu vodu iz slavine, prvo što pomisliš je da se majstor malo prešao kad je spajao cevi sa slavinom. Onda izvrtiš sve moguće uglove nadajući se da se hladna voda, eto negde sakrila, greškom. Ma kakvi. Ispade da je bojler čist višak.

Međutim, ja sam,  navikla na improvizacije usled raznih (ne)okolnosti smislila sledeću stvar: bojler više ne uključujem, nego pustim da se u njemu voda ohladi, pa sada na slavini imam kontra informaciju, ali koga briga sve dok je voda za tuširanje taman.

I kada pokušam da sagledam ovakve stvari, uporno mi se vraća jedna misao. Navikli smo da živimo po šablonu. Stvorili smo neke lične matrikse u okviru kojih funkcionišemo i koji se podrazumevaju.  Naravno  da bojler služi za toplu vodu i naravno da je paradjz ukusno rajsko voće. A ispostavilo se da nije tako. Šta mogu da uradim? Da se složim da nije tako i da postanem otvorena za sasvim nove mogućnosti –  da nastavim sa istraživanjem dosad neisprobanog voća i povrća, dok ne nađem novo omiljeno i da, bar dok zima ne dođe, ona od 20°C, bojler koristim kao rezervoar hladne vode. To je cena promene. Prilagoditi se, prihvatiti i ono što ti se baš ne dopada u ime novih iskustava nemerljive vrednosti. Tada se onaj spomenuti osećaj zaljubljenosti neće odnositi više na mesto na kom se nalazimo, već na samu promenu koja nas širi, uzdiže, uči i kleše. A ta zaljubljenost ne prolazi tek tako.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *