Sve ove godine

Uvek se rasplačem na koncertima. Od muzike. I zbog toga sam godinama unazad na njih odlazila uglavnom sama. Ne mogu da plačem pred nekim poznatim. To je kao ono kad u društvu gledaš neki mnogo, ali baš mnogo tužan film pa ti suze nagrnu, a sve ti bezveze da cmizdriš. I iako znaš da i drugi isto tako plaču glupo ti je da pogledaš u njih jer će onda oni videti da ti plačeš. E isto tako, samo što bi na koncertima plakala samo ja. Prvi Josipin koncert u Beogradu posle rata sam ceo preplakala. Sasvim to ne mogu da kontrolišem. Prvo se oči napune suzama, a onda usta počnu da podrhtavaju na neki neartikulisan način. Zapravo, nikada mi nije bilo jasno to sa ustima i zašto se uvek umešaju u situaciju sa suzama, pa umesto da ti faca ispadne setna, tužna ili već primereno prilici, a ona ispadne komična.

Nego da se vratim koncertima. Sinoć sam bila na jednom. Sasvim neočekivano je u moj tronedeljni boravak u domovini uspeo da se uglavi koncert posvećen Indeksima. A za malo mi je izmakao onaj Gibonnijev koji čekam već godinama!!

Namerno nisam htela da obnavljam gradivo ko će sve pevati na koncertu, da bi užitak bio veći, sve uz iznenađenja. Tek jutros sam ponovo pogledala ko je sve najavljen, pa sam videla da nisu pevali Hari Varešanović, Kiki Lesendrić, Massimo, Branko Đurić Đura i Tarik Filipović. Za Harija mi nije žao, jer njega stvarno ne volim da slušam, kad onako krene da zapomaže. Koncert je otvorio i zatvorio Željko Bebek i to je prvi put da ga slušam uživo. Na toliko koncerata sam bila za sve ove godine, ali Dugme nikada nisam slušala uživo. I eto bar Bebeka, lepo ga je bilo čuti. Naravno, obradovala sam se što je Goran Karan bio i voditelj i učesnik, jer je činjenica da me to što sada živim daleko, lišava mogućnosti da redovno idem na njegove koncerte, kako sam navikla. Onda je na scenu izašao neko poznat, pobrao aplauz, a ja uopšte nisam mogla da ukapiram ko je. A bio je Vajta. Uopšte ga nisam prepoznala. Pa su zatim izašli Leo, Đulijano, Boris Novković, Dado Topić, Tifa, a učestvovale su i tri dame koje su bile pravo osveženje. Za Kaliopi sam znala da dobro peva, ali nisam znala da toliko dobro peva. Sad bi to Aleksandra Radović uspela stručno da objasni spomenuvši lage, ali ja ću amaterski reći da Kaliopi ima neverovatno snažan glas u visokim tonovima što mi izgleda potpuno nespojivo sa onom nijansom promuklosti po kojoj je prepoznatljiva. Druga je bila Jelena Tomašević koja me je uvek nekako ostavljala ravnodušnom, da ne kažem da mi je čak mrvicu išla na živce. Iako ona stvarno izvrsno peva i sva je po zakonu, nekako me nije nikada posebno dirnula. A onda kada sam je večeras videla, moram priznati da me je baš iznenadila. Sve je bilo za desetku: i kako je pevala i scenski nastup, sva je bila ljupka i dražesna, a čim to kažem znači da više nisam ravnodušna.

I to je ono zbog čega ljude treba slušati uživo, to je glavni razlog zbog koga obožavam koncerte. Muzičari se skroz drugačije dožive, a onako kad si ispred njih, u prvim redovima (u kojima sam uvek nastojala da budem) tako lepo možeš da osetiš njihovu energiju. Svakako treba spomenuti i Željku Katavić koja je dugo bila prateći vokal u Ideksima i koja zaista odlično peva, a sinoć na koncertu nam je darovala jednu solo i jednu duet pesmu sa Dadom Topićem, posvećenu Davorinu Popoviću. Iako bi se na prvi pogled reklo da je Halid Bešlić promašio dvoranu i koncert, zaista se fantastično uklopio sa sevdalinkom „Snijeg pade na behar na voće“, uvodnom pesmom sa albuma „Kameni cvjetovi“ kog su Indeksi objavili 1999. godine. Tu sam otkrila jedan zanimljiv podatak. Naime, ova sevdalinka nam je svima dobro poznata jer se mnogo puta pevala i jer je prelepa. Ali ono kako je mi pamtimo jeste: „Snijeg pade na behar na voće, neka ljubi ko god koga hoće“. Ispostavilo se da to nije originalan tekst, već: „Snijeg pade na behar na voće, daruj Bože ono ko šta hoće, a i meni što mi srce želi“. Pretpostavka je da je pesma pretrpela ispravku usred komunističkog ludila, jer je „Drug komesar rekao da Bog ne postoji“ kako neko reče u starom partizanskom filmu, pa je spominjanje Boga u pesmi bilo politički nepodobno. Indeksi su ovu pesmu otpevali u originalu, jer se Sinan Alimanović, koji je bio muzički producent albuma, sećao da mu je majka tu pesmu pevala drugačije, pa je istraživanjem došao do pravih, izvornih stihova.

I onda su zasvirali prvi taktovi „Ti si mi bila u svemu naj, naj, naj“ i na scenu je izašao Arsen Dedić. E tu su usta opasno počela da mi igraju treskavac, nikako nisam mogla da ih zaustavim, a suze su vrcale na sve strane. Ljudi su tapšali, a zatim počeli da ustaju onako spontano, da ga pozdrave kako zaslužuje. O kakve pesme je on napisao! I beskrajno sam srećna što sam imala priliku da odslušam i njegov koncert pre par godina.

Gledajući ih sve tako, palo mi je na pamet da sam Vajtu poslednji (a i prvi) put slušala u sedmom osnovne, kada je u odžačkom bioskopu imao koncert zajedno sa Josipom Lisac, na plejbek. A Dadu Topića čak i pre toga, kada je sa svojom tadašnjom grupom Mama Co Co bio predgrupa Zdravku Čoliću na zemljotresnoj turneji „Putujući zemljotres“ u somborskoj Mostongi. I eto, kad se uzme u obzir kada sam krenula po koncertima nije ni čudo na šta sam ispala. Samo mi to sa ustima ne da mira. I sa tom količinom emocija koja se rodi u trenutku kada se čuje draga, nebrojeno puta odslušana muzika, uživo. Kako je to čudno. Kada se nađem na nekom slavlju gde se po prirodi stvari slušaju narodnjaci i gde su svi veseli pa dignu onako ručice ijuju, ja sam kao drvena Marija koja je obula dve leve cipele. Ustanem da igram samo onda kada su već svi gosti pijani pa nisu kadri da registruju taj redak fenomen, i to isključivo sa ciljem da ispoštujem domaćine koji su mi dragi. Jer kad sedim sama za stolom dok se svi vesele, igraju i snažno emotivno izražavaju, ispada da mi nešto nije potaman. A nije tačno. Jednostavno, u tome ne osećam ni trunku zadovoljstva. Ali zato uz prave taktove…

Na ovom mestu moram da otkrijem jednu veliku istinu. Ono što me je najviše privuklo da živim u Beogradu jesu koncerti. Ništa drugo nije imalo toliki značaj. Kada najave neki meni važan koncert, ja odem čim puste karte u prodaju i tražim najbolje mesto koje imaju. Koliko košta da košta, a bogami koštalo je ako uzmemo u obzir otežavajuće okolnosti nekog ko je u Beograd pao pravo s’ Marsa i to u apoteku od koje baš i nema neke preterane vajde, bar kad je budžet za zadovoljstvo u pitanju. I ništa se nisam promenila od onih srednjoškolskih dana kada sam novac za užinu trošila na kasete, jer mi je bilo važnije da slušam muziku, nego da jedem.

I prođe tako još jedan koncert. Tačno pre 51 godinu osnovani su Indeksi i tokom decenija ostavili su nam zaista sjajnu muziku. Ponekad kada se u svom pisaniju osetim zaludno i beskorisno trebala bih da se setim ovakvih stvari. Sve ono što stvaramo, jednom, za nekoga može imati vrednost. Ko zna, možda će nešto što napišem kod nekog izazvati da mu zaplešu usta, a to onda znači da sam probudila emociju. A ako mi je pošlo za rukom da kod nekog probudim emociju, onda sam uradila mnogo. I znači da pisanije nije bilo zaludno. Ton, reč, slika i sve ono što okrilati čula rezbari u nama fine uvoje i zaseke koji se pune čistom zvezdanom prašinom i sjaje njome dok smo god živi. I zato je tako lepo slušati muziku, čitati, gledati sjajne glumce i slušati mudre ljude. Sve nas to puni bogatstvom koje nam niko, nikada, ne može uzeti.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *