Svetionik


Pogled sa vrha planine je čaroban. Svako ko je put do njega premerio svojim koracima dobro zna koliko takav pogled vredi i da znači mnogo više od slikovitog pejzaža.
Strma mesta, glibovi i bujice sa visine deluju pitomije, bezazlenije. Sa vrha je lako uočiti ceste i pravac kojim se pružaju. Jasno je na kom mestu se završavaju neprohodne šume, vidi se gde je reka najuža i gde se nalazi most. Prepoznaju se mesta gde se najlakše zaluta i putevi koji ne vode nigde. Vide se naizgled pitome doline koje namame prolaznike da u njima ostanu, ostavljajući ih u zabludi da je tu najlepše.
Oči dobrog posmatrača vide još nešto. More ljudi koji prolaze onuda kuda je on prolazio dok se penjao. I zna kako strašno, nepristupačno i mračno izgleda taj vrh sa koga ih sada posmatra, onima koji su uopšte kadri da ga vide.
Gleda ih kako upadaju u glibove i bore se sa bujicama.
Mnogo ih u potrazi za cestom nasumice bira pravac neprestano se vrteći u krug.
Posmatra ih kako ulaze u šume prepuni straha misleći da izlaska iz njih nema.
O koliko njih reku želi preplivati i to na najširem mestu!
Vidi ljude pristigle do kraja nekog slepog puta bez volje da potraže novi.
 A najviše je onih koji ostaju u prividno pitomoj dolini tvrdeći da je tako najbolje….
I zbog toga nije dovoljno samo stići do gore i uživati u pogledu. Potrebno je pogled onima koji su dole privući na to čudesno mesto i moru ljudi podariti svetionik. A to može samo neko ko je gore već dospeo. Svetlost će tragaocima biti znak da hrabro nastave dalje, a oči posmatrača moći će da vide nove, još više  vrhove koji se pružaju pred njim.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *