Taman za početak

Mesecima već razmišljam kako me ima na sve strane, to jest na više adresa po netu i kako bih to trebala da sredim.Videla sam da bi najbolje bilo da počnem da kuvam na Kiđošu i da mi oba bloga budu na jednoj adresi umesto na dosadašnje četiri, jer sam imala dva bloga na Bloggeru i ista ta dva na Wordpressu. Zdravu ishranu ne računam, a onaj jedan što neću da prijavim da i ne spominjem. Dakle stvarno je vreme da nešto preduzmem jer će bookmark da mi pukne samo od mojih web adresa. Da ne pričam o dupliranim sadržajima i o tome koliko ih Google voli.

Dugo sam odlagala bilo kakvu akciju, dok se odlaganje nije skratilo na sutra. Pošto se sutra ponovilo nekoliko puta, a ja bila dovoljno tolerantna, juče sam bez milosti krenula u izvršenje. E ne bih verovala da je moguće da se čovek tako veže za mesto na netu. Gledam one postove na Bloggeru, pa samo pomislim kad sam ih pisala, pa se setim događaja vezanih za svaki od njih i na kraju se nađem potpuno zatečena osećajem da nešto gubim, da nestaje jedna dragocenost koja mi je važna. Jeste da ja sve to imam i ovdeali nije isto. To je otprilike kao da sam prepisala recepte sa onih mojih nažvrljanih papirića u lep, uredan kuvar pa sad moram da pazim da ga ne zamažem filom.

I eto. Bili smo sumnjičavi prema tom novom, virtuelnom svetu kada smo nekada davno pravili prve nesigurne korake. Sada smo razvili istu dozu nostalgije, vezanosti i uspomena kao da je u pitanju stari kartonski kofer prepun pisama i razglednica, smešten u neki ugao da ne smeta, ali da je ipak tu. Koliko god da se okolnosti i vremena oko nas menjaju, toliko neke stvari ostaju savršeno iste, a to je potreba u čoveku da ljudima, pojavama i stvarima dodeli neku samo svoju vrednost. I bez sumnje se offline realnost utisnula u online živote mnogih od nas ostavljajući savršeno veran otisak u kome prepoznajemo iste emocije, želje i težnje. Virtuelna stvarnost sve je manje virtuelna.

Uprkos tome, ja sam stare postove ipak obrisala, a  novim gostima koji će da svrate na stare blogove ostavila obaveštenje o novoj adresi na kojoj je sve uredno spakovano. Veliko spremanje je napravljeno i sad sam opet na jednom novom početku.

– Ti obožavaš da počinješ – ume da kaže moja mama i skroz je u pravu. Svaki početak je mali novi život koji obiluje nagoveštajima i neproživljenim iskustvima. Možda mi baš zbog toga selidbe ne padaju teško. One su moja konstanta i ima ih u svim stvarnostima koje su mi na raspolaganju, pa ni ova virtuelna nije izuzetak. 

Dobro, kako onda da se pomire osećaj nostalgije kada napuštamo nešto staro i drago, i želja za novim koja sa sobom uvek vuče punu torbu najšarenijih mamaca?

To je valjda ono po čemu se razlikujemo. Neko se uopšte neće pomiriti sa tim osećajem i držaće se svom snagom za sigurnost poznatog, kakvo god to poznato bilo. A ovi kao što sam ja, napisaće jedan nostalgičan post u ime svega lepog što je obeležilo neki period, događaj, iskustvo i to će biti ljubazan pozdrav sa mestom u ličnoj istoriji koje će nadalje da boravi u jednom od foldera prošlosti, jer mora da se napravi mesto za novo. I onda će radosno da krenu u novi početak jer toliko toga čeka da bude viđeno, naučeno i proživljeno.

Naravno, ovi kao što sam ja znaju da neće svaki od njihovih početaka biti potpuno shvaćen. Ali, oni su na to navikli. Pa budimo realni, koliko je mudro tri puta promeniti adresu jednom blogu u periodu od četiri, pet godina od kada postoji, kao što sam ja uradila sa Kuvam, pa šta? Svako ko se iole razume reči će da  nije. Ali kad jednom kreneš nekim samo svojim putem, slabo te dotaknu šablonizirane formule koje ti govore kako treba, čak i onda kada su tačne. Nema to veze. Poenta je da teraš svoj program onako kako misliš da treba. Nekad se uklopiš, nekad ne, nekad shvatiš i to posle mnogo vremena da su neki šabloni ipak opravdani i ukapiraš da si džaba pravio čvoruge lupajući glavom o zid. I onda shvatiš da si do nekih istina došao zaobilaznim, izlokanim putem dok su ih svi ostali u trku pokupili, onako usput. I sve to znaš, i opet nastavljaš dalje sa onim što imaš, ka onome čemu težiš.

Za ove kao što sam ja, obično ka novom početku.

Podelite sa drugima

2 thoughts on “Taman za početak

  1. Pa neka ti je sa srećom to skućavanje- pod istim krovom 🙂 I sama se odlučila na taj korak nedavno, treba vremena da se navedu dragi čitaoci na novu adresu, mada ne mora da se donosi ništa za uselenje, ali polako se gradi i pristižu i novi gosti. Nama koji te volimo sad će biti lakše- kad si na jdnom mestu, bar u virtuali 😉

    • Hvala ti draga moja Ljubičice, da znaš da si me ti i podstakla. Sve sam odugovlačila, mislila se hoću, neću i tvoja mi je selidba lepo došla kao putokaz da to ipak treba da uradim. A dragi gosti neka ponesu parče dobre volje i svima ima da nam bude lepo na novim adresama 🙂

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *