U špajzu duše

Kada sam bila devojčica, tačnije devojčurak, u modi su bile suknje sa sakrivenim džepovima. Džepovi su se nalazili unutar rubova i njihovo postojanje se moglo otkriti tek kada vlasnica suknje nonšalantno spusti ruke u nevidljive proreze. Meni se to toliko sviđalo da sam uzela jednu maminu plisiranu suknju, sivu sa crnim i belim šarama, pa sam u nameri da tu suknju bez džepova pretvorim u suknju sa sakrivenim džepovima samo rasparala ivice u širini džepova, misleći da sam završila posao. Izgledalo je ružno. Sa ivica su visile froncle, lepa linija suknje je bila narušena, u džepove ništa nije moglo da se stavi-jer nisu postojali, a sama suknja je bila upropaštena.

Često se setim ovog mog pokušaja da na brzinu dobijem ono što želim svaki put kada to isto ponovim, na drugačije načine. Suknje su u međuvremenu menjale dužinu, tkaninu, dezen i kroj, ali uvek su na kraju ostajale te froncle sa strane u pokušaju da se naprave džepovi.

Ne tako brzo. O, ne tako brzo. Za sakrivene džepove treba malo znanja i veštine, a ponajviše strpljenja.

I zaista, instant rešenja teško da će doneti željeni rezultat. Posebno ih ne treba tražiti na putu ličnog i duhovnog razvoja. Koji su u stvari jedno. Navešću kao primer zakon privlačenja o kome se mnogo priča. Shvaćen kao prečica do sreće može ljude navesti na potpuno pogrešne zaključke jer se želje ne ostvaruju očekivanom brzinom, a manifestacije se završavaju na slobodnom parking mestu ili novim cipelama. Nigde posla iz snova, ni srodne duše iščekivane ceo zivot. Zašto?

Dugo sam i često razmišljala o ovoj temi i iskreno verujem da svojim mislima oblikujemo život. Tu nemam nikakvu dilemu i to se zna mnogo duže nego što je zakon privlačenja počeo da zaokuplja pažnju ljudi. Međutim, da li je dovoljno samo pozitivno razmišljati? Možda je baš ovaj površni pristup razlog zašto ga mnogi odbacuju kao potpunu glupost, a i meni se to zamalo desilo uprkos svim zadivljujućim iskustvima koja sam imala. I zaista, ako bi se zadržali samo na ovome, to bi bilo kao da mislimo da je dovoljno da sednemo u automobil, da ga upalimo i da ćemo stići tamo gde želimo. Ali nije tako. Prvo taj automobil treba neko da napravi. Da ga sastavi iz mnogobrojnih delova. Onda onaj ko ga vozi treba da savlada vožnju. I tek tada, uz uslov da automobil ima goriva, možemo stići tamo gde želimo. Ali, retko se vide ti uslovi koji se prvo trebaju ispuniti. Uglavnom deluje tako da je dovoljno upaliti automobil i krenuti u željenom pravcu.

Mislim da se sa zakonom privlačenja dešava nešto slično. Da bi se uopšte mogao držati fokus na pozitivnim mislima i dobiti željeni rezultat, potrebno je prvo završiti neke poslove. Pre svega da postanemo svesni tereta koji smo pokupili usput. U ranom detinjstvu mi smo prazna traka za snimanje na koju se svašta snimi u zavisnosti od toga u kakvoj smo porodici rođeni, u kakvim smo okolnostima odrastali, šta su nam pričali, o nama, o drugima, o sebi. Sve je to u nežnoj dečjoj duši stvaralo mentalnu konstrukciju budućeg odraslog ljudskog bića.

Na tu konstrukciju, uspešno ili manje uspešno sklopljenu, nadovezuju se rečenice koje nam se kasnije, tokom odrastanja i u odraslom dobu bez prestanka ponavljaju i koje prihvatimo kao istinite, bez obzira da li imaju veze sa istinom ili ne, pa ih potisnemo duboko u sebe i pustimo da nas vode, potpuno nesvesni tog vođstva. Usput gradimo odnose sa drugim ljudima. Ukrštamo svoje nasnimljene matrice sa njihovima. Razmenjujemo sadržaje. Sukobljavamo se. Uklapamo se. Ne uklapamo se. I kako odmiče život, više je iskustava i uklapanje postaje zahtevnije jer je više materijala kog smo usput sakupili. Onda varimo svako od tih iskustava. Ono što uspešno svarimo, to nas ojača i učini da narastemo bar malo. Ono što ne svarimo, sklanjamo da se ne vidi. Maknemo ga iz dometa svesti u odaju koju svako od nas ima, i u koju smeštamo sve ono sa čime ne znamo šta da radimo. Kao špajz koji služi za odlaganje stvari koje više nemaju funkciju i koji je smešten u delu kuće udaljenom od radoznalog pogleda gostiju. Ali i našeg vlastitog. Pa onda guramo tamo. Od detinjstva, kroz adolescenciju i tokom odraslog doba. Emocije sa kojima nismo znali šta da radimo. Sve svoje osobine koje nam se ne dopadaju i koje nisu društveno prihvatljive, pa ih negiramo i sklanjamo da ih ne gledamo. Bolove, koji su ostali neodbolovani. Povrede koje su ostale nezalečene. Rane, koje i dalje otpuštaju svoj toksični sadržaj, iako su davno stvorene i iako razlog koji je doveo do njih više ne postoji. Tu su i sve one dobre osobine koje imamo, ali nas je neko nabedio da nam ne pripadaju, pa smo ih gurnuli u špajz, jer smo mislili da nemaju veze sa nama. I onda se sadržaj u mračnoj prostoriji gomila, a mi u nju sve manje i manje zalazimo. Nemamo pojma čega tu sve ima. Zaboravili smo. Prašina se skuplja. Svetlo ne palimo. Verujemo da sve to ionako nije važno. Nije nam pred očima, pa ni ne postoji.

A u međuvremenu smo čitavu kuću sredili, uglancali i kupili nov nameštaj. Sve blista. I onda, kad se najmanje nadamo, kada sednemo da uživamo u tom lepom okruženju, nabrekla vrata špajza se uz tresak otvore i zaboravljene kutije sa nepoželjnim sadržajem sruče se na blistavi pod. Da daju do znanja da su tu. Da su i one deo tog lepog stana. I da špajz najzad treba da se sredi.

Sve dok ne upalimo svetlo u toj mračnoj prostoriji, sve dok ne prevrnemo nagurane kutije i dok ne postanemo svesni sadržaja svake od njih, džaba glancamo ostatak kuće. Sve dok se ne suočimo sa svojim mrakovima, strahovima i nesigurnostima uzalud ćemo smišljati srećne misli, pokušavajući da ih pretvorimo u svoju realnost. Pa čak i kada to na kratko uspemo, mračni sadržaj će naći način da ukaže na svoje prisustvo, tražeći da bude osvetljen. A mi ćemo taj trenutak proglasiti za dokaz da zakon privlačenja zapravo ne funkcioniše, nesvesni da je upravo to dokaz za njegovo postojanje, jer ono što nam se ne sviđa, a što je doputovalo u našu stvarnost, samo je ono što rezonira sa sadržajem iz mračnog, neostvetljenog prostora.

Da li je zaista neophodno da kopamo po mračnim delovima svoga bića? Upitaće se neko. Nije prijatno. Zašto bismo se vraćali tamo odakle smo jedva čekali da umaknemo? Najlakše je taj sadržaj ignorisati. U stvari, to najčešće i radimo. Ali on za nama ide poput tamne senke koja izađe onda kada najmanje želimo.

Da li to znači da se trebamo baviti samo tim mrakom? Šta je onda sa srećnim mislima? Naravno da im se treba predavati punim srcem. Ono što želim da kažem jeste da instant duhovnost ne postoji. To je proces koji uključuje i  svest o senci i smelost za suočavanje sa tamnom odajom. I tek kada puna svetlost dođe u svaki kut, kada dopustimo sebi da vidimo, shvatimo, osetimo, razumemo i najzad zavolimo sebe sa svim tim raznolikim sadržajem koji smo pokušavali da maknemo iz vidokruga praveći se da ne postoji, tek tada će nova, transformisana stvarnost početi da se odvija na način koji će nas učiniti istinski ispunjenim i srećnim. Samo, ta sreća nije kao diploma koju stekneš na kraju školovanja, pa okačiš na zid da svi vide i stoji tu doživotno. To je sreća koja dolazi kroz uvid da je put kojim hodaš i neravan i divan i popucan i popločan, i da njegovu lepotu čini spoznaja da si njime vođen u svakom trenutku, a posebno onda kada se suočavaš sa mračnim sadržajima. Kao u priči u kojoj je čovek optužio Boga kako ga je napustio kad je bilo najteže, kada kaže:

– Uvek si bio uz mene, uvek su iza mojih ostajali i tvoji tragovi-žalio se čovek. Ali kad mi je bilo najteže, bio sam sam, video sam samo svoje tragove…tvojih nigde nije bilo! -ogorčeno je završio svoju optužbu.

-To su bili moji tragovi sine….Nosio sam te na leđima…-usledio je odgovor brižnog Oca.

I tako. Kad je teško, nošeni smo. Kad je lepo, vođeni smo. U svakom slučaju smo beskrajno voljeni. Ali da dođemo do te spoznaje, treba vremena, i mnogo je sukanja sa neuspelo napravljenim džepovima koje će biti bačene dok se ne shvati neophodnost strpljenja na putu kojim idemo, i potreba da zaronimo u svoju senku, jer ćemo jedino u njoj naći mnoge odgovore za kojima uporno tragamo na drugim mestima.

Podelite sa drugima

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *