Ideš sama?

Idem. Na koncert, na more, gde me god volja. I znate šta? U odličnom sam društvu.

Uvek mi je prijala osamljenost. Sećam se vremena kada sam dolazila u Beograd, pre nego što sam se doselila, i kako sam uživala kada bih sela negde sama da popijem kafu, posmatrajući ljude koji prolaze. Mene niko ne vidi, a ja sve njih vidim.

 Ne moram da pričam koliko mi je sve tek prijalo kada sam došla tu da živim. I onda sam samo pomislila, a zašto ne bih ovako mogla bilo gde. I tako sam prvi put otišla sama na more 2006. godine. Posle toga, svugde sam mogla sama. Pošto sam to prvi put bila u Turskoj, žestoko sam navežbala da otkačim nametljivce, što se pokazalo odličnim treningom kada sam sledeći put otišla u Tunis.

Ideš sama

Zanimljivo je kako sam bila otvorena za iskustva. Spakuješ se, odeš i posmatraš svet oko sebe, bez straha, bez pomisli da ti se može dogoditi nešto loše. Istražuješ nove prostore i sebe u njima, vraćaš se obogaćen i drugačiji. Kad o tome razmišljam, pitam se da li sam i ja trebala da budem u onoj ekipi žena koje su se odvažile da putuju solo, ali full time. Mogu da mislim kakvo je to iskustvo.

Tokom tih godina, sa jedne strane mi je prijao život u jednini, a opet sam iskreno priželjkivala onaj u duetu, pa sam se pitala hoću li biti u stanju da pustim nekog u svoj svet baš zato što sam navikla sama. E pa bila sam u stanju. I jako mi je prijalo, onoliko koliko je trajalo. A kada sam ponovo ostala sama, samo sam se vratila na osnovna podešavanja. Doduše, bilo je potrebno vreme za to.

S tim da se desila  zanimljiva stvar u međuvremenu. Mnogo zanimljivih stvari, ali ajde da se držimo teme. Ranije sam planirala. Idem sama, znači idem sama i to ne može da se menja ukoliko se više sile ne ispreče. Jer sam tako isplanirala. Sada ne. Ja jesam isplanirala da idem sama, ali ko zna, možda mi se neko priključi. Možda, ako će to izgledati zanimljivo. Najzad sam počela da se učim spontanosti koja mi je bila potpuno strana.

Mnogo sam sebi zamerala na nedostatku spontanosti, ne znajući da nema razloga za to jer je u pitanju bio samo mehanizam odbrane.

Evo kako.

Kod nas introvertnih mozak malo sporije radi.

Ideš sama 1

Fotka je sa omiljene mi fb stranice Introverts Are Awsome

To znači da ne odreaguješ u sekundi onako kako bi želeo. Pa se posle grizeš što nisi. I onda se te situacije ponavljaju dok odrastaš, ne odreaguješ onako kao želiš, ili misliš da bi trebalo, i besan si na sebe kako to sebi dopustiš i počneš da se kloniš bilo kakvih situacija koje zahtevaju brzo reagovanje (Pravih se reči uvek kasno setim, odgovor znam kad ostanem sam). E onda razviješ mehanizam odbrane, jer nećeš da se to vidi. Planiraš. Razmisliš o potencijalnim situacijama i spremiš se za njih. Razmotriš moguće opcije sa što manje iznenađenja. Nema mesta spontanosti, jer spontanost znači opasnost da ćeš doći u situaciju za koju ne znaš kako da hendluješ. Naravno, niko okolo o tome nema pojma, ma nemaš ni ti, sve to radiš potpuno bez ideje zašto to radiš, čak si malo ponosan na sebe jer si tako organizovan. Ali, ni malo spontan sve tako organizovan.

Šta se promenilo?

E pa to što me boli uvo šta će da se vidi, a šta ne. O kad se samo setim kako sam umela da pocrvenim! Kod mene to da pocrvenim nije prošlo sa pubertetom kako već biva kod ostalih ljudi. Ma potrajalo je i do posle tridesete. I kako se videlo! A ja kad shvatim kako se vidi, pocrvenim još jače! Kakva je to bila robija.

Sada više nije važno.

A to što mi mozak sporije radi….pa to je donelo određene prednosti.

Stvarno je bilo vrlo neprijatno u situacijama konflikta kada bi moj mozak projektovao samo prazan beli papir bez bilo kakvog sadržaja (opet tipično za introverte). Znači, treba nešto da kažeš, da reaguješ, a ono sve prazno. Tabula rasa. I onda te ona druga strana percipira na određen način, tako da te u svojoj brzoj reakciji veoma lako potceni. I tvoj ego hoće da se ubije od toga, jer zaboga, pa ti si jedno tako inteligentno stvorenje. A onda dalje posmatraš i vidiš… Kako se ljudi mnogo lakše otkrivaju kad te potcene. Jer te ne doživljavaju kao opasnost. Pa se opuste i prikažu u pravom svetlu, mnogo brže nego što bi to bio slučaj da su te u startu doživeli kao opasnog igrača. Koliko me je samo loših odnosa ovo spasilo. Do mere da danas imam samo kvaltetne ljude oko sebe, koji me prihvataju takvu kakva sam. Kakva je to privilegija.

I dokaz da je ono što mislimo da je naš problem zapravo samo hormon rasta čiju funkciju u startu ne skapiramo.

Nego da se vratimo mi na ono jel’ to ideš sama.

Stvarno idem i mnogo sam dobro u vezi sa tim. Tako se dogodilo i ovo poslednje more. Grčka, naravno. A šta bi drugo. Novo ostrvo, novi komadić sebe otkriven, nove luke viđene po prvi put i nova čuda na putu za Itaku koja postaju novo normalno.

I položen ispit iz spontanosti, jer sam na licu mesta odlučila da ostanem pet dana duže nego što sam prvobitno planirala. Kako dobar osećaj!

Međutim, u odnosu na ono vreme sa početka ovog posta dogodila se jedna velika promena. Onda sam se osamljivala jer sam se tako osećala sigurnije, u svetu koji sam za sebe sama kreirala. Zato mi je bilo lepo samoj. Bilo je ušuškano. I ljudi bi tu moju osamljenost, spremnost da idem sama, bilo na letovanje, bilo u novi grad ili u novi život ocenjivali kao hrabar potez. A meni je samo bilo bezbednije na taj način.

Pa kada iza sebe imaš dovoljnu dozu onog hormona rasta, shvatiš dve stvari. Prvo, da nisi nosilac eksluzivnih prava na raznorazne nesigurnosti i nedostatke, već da je to roba široke potrošnje kojom su obilato snabdeveni svi oko tebe. I drugo, da si bezbedan ne onda kad se sakriješ od drugih, već onda kada prestaneš da napadaš sam sebe.

Zbog toga je ovo letovanje bilo drugačije. Pustila sam nove ljude unutra. Onako kako ih puštam u svoj život poslednjih godina. I to je Skiatos, nakon Krfa i Metamorfozisa. Potpuno novi pravac u kojem se ne osamljujem zato što je bezbednije od drugih ljudi, već zato što više ne napadam samu sebe. I zato kažem da sam u odličnom društvu i onda kada sam sama.

Gde se ide dogodine? Koje me to grčko ostrvo čeka?

sdr

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

6 thoughts on “Ideš sama?

  1. Sandra, super si! Kako sam se pronašla u ovom tvom tekstu. Ono sa crvenilom i hormonom rasta, ooo, kako sam mrzela sebe zbog toga i mislila sam da se to samo meni dešava i napadala sam sebe više od polovine svog života i pokušavala da budem jača od sebe… Trebalo je samo neko dz mi kaže da je to “hormon rasta” i da me štiti i da slobodno dozvolim ljudima da se opuste i pokažu se kakvi jesu, umesto što sam se plašila toga… Hvala ti na ovom tekstu. Napokon sam u dobrom društvu.

    • Hvala ti Brankice. Ovo moje pisanje je dobilo potpuno novu dimenziju kada sam shvatila da ono što mene muči i tišti, možda u istom, a možda u nekom drugom obliku tišti i muči druge ljude. Uvek se nekako jedni drugima okrećemo svojim jakim stranama, plašeći se da pokažemo slabosti, jer su to mesta na kojima nas je najlakše povrediti i onda ta mesta ne volimo jer nas dovode u nevolju. Ali najsnažnije i najlepše se sa drugim ljudima prepoznajemo baš po tim slabim mestima.

  2. Mogu ti, ukoliko želiš preporučiti sjajnu vilu, Fantasia se zove. Bićeš oduševljena njom, a kao što već znaš, juni je na Siatosu najleši…..i ko zna, može se desiti da nakon letovanja 2020. godine ne putuješ više sama…

    • Hvala na preporuci. Ipak, ako budem ponovo išla tamo neću menjati smeštaj jer je onaj pogled na grad i na more neprocenjiv. A što se tiče toga da li ću ići sama ili ne, kao što napisah, uopšte nemam problem sa tim da idem sama. Ako se u međuvremenu pojavi kompatibilno društvo, odlično. Ako ne, opet odlično.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *