„A baš bih voleo da stignem sve do Rostova

Ili do Gruzije

Plašim se tolkog prostora

Možda se negde zagube moje iluzije.“

 

Pevao je Balašević, a ja sam rešila da testiram to sa iluzijama i Gruzijom.

Jer kad ću otići tamo ako ne sad, dok sam u komšiluku.

Ko god je od Azerbejdžanaca spomenuo Gruziju svi su odreda rekli koliko je tamo lepo. I valjda su me tim svojim komentarima podstakli da se zaputim na tri dana u Tbilisi i da se u te priče lično uverim.

Da Azerbejdžanci nisu jedini koji doživljavaju Gruziju na taj način pisao je Džon Stajnbek, dokumentujući svoja putovanja po Rusiji 1948. godine rečima:  „Čarobno ime Gruzije se stalno pojavljivalo. Poverovali smo da se većina Rusa nada, da ukoliko žive dobrim i čestitim životima, nakon smrti neće otići u raj, nego u Gruziju“.

Istorija Tbilisija, koji broji 1.200.000 stanovnika seže čitavih 1.500 godina unazad. Sam grad dobio je naziv po toplim sumpornim izvorima, jer tbili na starom gruzijskom znači topao. Grad je živopisan, prepun istorije čiji se tragovi vide gde god da se okreneš.

Hrišćani od vremena apostola

Osamdeset pet posto stanovništva su pravoslavni hrišćani i sama crkva ima izuzetan uticaj u državi, pri čemu važi za instituciju kojoj se ukazuje veliko poverenje. Bilo je lepo ući u te crkve, osetiti mir koji u njima vlada, a posebno je bilo lepo u Sioni katedrali čuti muški hor koji je u momentu kada sam prolazila imao probu. Divna muzika me je privukla da uđem. Ova crkva je specifična po tome što je mnoge freske u gornjim delovima crkve i na kupoli oslikao ruski plemić Grigorije Gagarin, pa se na njima može čitati staroslovenski. U svim ostalim crkvama videće se gruzijski jezik na freskama. Mnoge od ovih crkava su usled burne istorije rušene, pa obnavljane, a neki delovi Anchiskhati Bazilike stari su i 1.500 godina, pa slovi za najstariju crkvu u Gruziji. Ovo mesto je od posebnog duhovnog značaja za Gruzijce.

Posebno zadovoljstvo mi je predstavljala poseta crkvi Sv. Nikole, samo dva dana nakon Nikoljdana. Ova crkva se nalazi unutar Narikala tvrđave, nezaobilazne tačke kada je u pitanju poseta Tbilisiju.

 

Iako hrišćanstvo ovde postoji još od vremena apostola, kada je religija u pitanju vlada tolerancija. U starom jezgru grada videćete džamiju, ali i sinagogu. Nekada su postojale dve džamije, Džuma i Plava džamija, u kojima su se suniti i šiiti odvojeno molili. Međutim, Sovjeti su 1951. godine srušili Plavu džamiju kako bi sagradili most, nakon čega su šiiti ostali bez mesta za molitvu. Nakon toga, bilo im je dopušteno da dođu u Džuma džamiju kako bi mogli da obavljaju svoje verske aktivnosti. U početku je između njih postojala crna zavesa koji ih je odvajala, ali danas te podele nema.

Na slovo, na slovo

Gruzijski alfabet me je potpuno očarao. Neobičan, bez velikih i malih slova, imaš utisak da je slovo m napisano na nebrojeno mnogo načina. Gruzijsko pismo je postojalo u tri oblika, od kojih se jedan zadržao do danas, a koji se koristi u svakodnevnom životu. Ovo pismo upisano je u Uneskovu listu nematerijalniog kulturnog nasleđa čovečanstva 2016. godine.

Ispod je tekst o gruzijskom alfabetu, ali na gruzijskom. Ako laže Google prevodilac, lažem i ja.

საქართველოს შესახებ ყველაზე ძლიერ შთაბეჭდილებებს შორის მათი ანბანია. არაჩვეულებრივი, დიდი და პატარა ასოების გარეშე, გექმნებათ შთაბეჭდილება, რომ ასო m იწერება უთვალავი ფორმით. ქართული დამწერლობა არსებობდა სამი სახით, რომელთაგან ერთ-ერთი დღემდეა შემორჩენილი და გამოიყენება ყოველდღიურ ცხოვრებაში. ამ წერილმა მიიღო არამატერიალური კულტურული მემკვიდრეობის ეროვნული სტატუსი და 2016 წელს შევიდა იუნესკოს კაცობრიობის არამატერიალური კულტურული მემკვიდრეობის წარმომადგენლობით სიაში.

I sam jezik je zanimljiv, sa tim samoglasnicima koji se neprestano sudaraju. Evo – sam naziv glavnog grada – Tbilisi. Reka koja deli grad na dva dela se zove Mtkvari, slatkiš ćurćhela, reka Tsavkisistskali, klisura Leghvtakhevi….

Majka Gruzije

Mnogo je mesta koje treba posetiti i ova tri dana koliko sam imala poslužila su samo da steknem generalni utisak. Deluje kao da sam tek zagrebala površinu. Ali mesto koje sigurno neće promaći putniku namerniku jeste statua visoka dvadesetak metara, a koja se nalazi na brdu povrh Tbilisija i koja apsolutno dominira prostorom. Do nje se stiže žičarom koja je ista kao ona ovde kod mene u komšiluku, u Tufandahu, pa se samo pitam ko je od koga prepisivao.

Majka Gruzije predstavlja figuru žene koja u jednoj ruci drži mač, a u drugoj činiju sa vinom. Napravljena je pedesetih godina prošlog veka, prvo od drveta, a zatim od mnogo izdržljivijeg materijala i predstavlja arhetip majke, žene, koja u zemlji burne istorije i mnogobrojnih ratova ostaje na ognjištu i postaje u svojoj kući i muškarac i žena. Ona, sa mačem i vinom u rukama poručuje: ako dođeš kao neprijatelj, spremna sam da se borim protiv tebe i branim ono što je moje. Ako dođeš kao prijatelj, ugostiću te. Neke države u okruženju imaju sličnu simboliku, ali za Gruziju je specifično da je žena ovde zaista poštovana i da se čin agresije prema ženi strogo kažnjava. Zbog toga se ponekad može čuti kako je Gruzija postojbina feminizma. I kad pričamo već o ženama, majkama, postoji jedna zanimljivost u gruzijskom jeziku. Znamo da se na mnogim jezicima sveta mama prepoznaje kao reč koja označava majku. Na gruzijskom mama znači – tata, a mama se kaže – deda.

Bajkoviti toranj sa satom

Krivi toranj sa satom je omiljeno mesto turista u Tbilisiju. Kada pažljivo pogledate taj toranj, vidite da je sastavljen iz mnogobrojnih delova, a celokupan utisak je da se radi o staroj građevini. Međutim, taj utisak je pogrešan. Toranj je dizajnirao poznati gruzijski umetnik i pisac, Rezo Gabriadze. Napravljen je 2010. godine, ali su delovi za njega prikupljani još od osamdesetih godina prošlog veka. Koristio je mešavinu srednjovekovnih arhitektonskih karakteristika, a sama građevina odaje utisak skladne celine koja se odlično se uklapa u okruženje starog grada. Pritom imate utisak da ste ušetali u neku bajku. Svakog punog sata, na vrhu tornja se pojavljuje figura anđela koji udara u zvono onoliko puta koliko ima sati. Tačno u podne, malo lutkarsko pozorište, dok traje tih dvanaest udaraca u zvono, prikazuje mini-predstavu koja govori o životnom ciklusu. Ljudima koji se zavole, dobiju decu, deca odrastu, dobijaju svoju decu, roditelji umiru i ciklus života se beskrajno ponavlja.

Most mira

I dok se toranj sa satom zaista lepo stopio sa okruženjem, Most mira potpuno odudara od slike starog grada. Ovaj 150 metara dugačak most za pešake napravljen je 2010. godine i to u Italiji. Dve stotine kamiona dovezlo je delove do Tbilisija, gde je sklapan na licu mesta.

Most je potpuno moderna građevina, izgrađena od čelika sa zakrivljenom staklenom nadstrešnicom. Unutar staklene strukture smeštene su minijaturne LED lampe koje se noću pale i svetlucaju kroz tamu, a ova svetla imaju svoje značenje. Naime, ona Morzeovom azbukom saopštavaju hemijske elemente koji se nalaze u ljudskom telu.  Cilj je da se proslavi život i mir među ljudima sugerišući da smo svi sastavljeni od istog materijala i da je besmisleno naglašavati razlike.

Zbog očiglednog kontrasta sa starim delom grada, gradnja mosta je izazvala brojne kritike, što me podsetilo na našu situaciju sa Beogradom na vodi. Međutim, ovaj most je danas jedna od glavnih atrakcija grada, jer se sa njega pruža divan pogled na reku i na brojne znamenitosti Tbilisija uključujući crkvu Metekhi, statuu Vakhtang Gorgasali, tvrđavu Narikala, park Rike i Predsedničku palatu.

A kad se ogladni…

Ovde bih sad trebala da zablistam, ali izgleda da neću. Najpoznatiji gruzijski specijalitet – xinkali sam probala u Azerbejdžanu, čim sam došla. To su velike knedle u obliku smokve, punjene najčešće mesom. Pa kad jedeš, pažljivo jedeš tako što pojedeš fil i ono testo okolo, a „peteljku“ ne jedeš, ostaviš je na tanjiru. Nije mi se dopalo, tako da ga u Gruziji nisam ni probala. Ali sam zato jela hačapuri u najrazličitijim opcijama. To je nešto poput pite sa sirom, hleba sa sirom, ima ga u raznim varijantama. Čak se i u Beogradu mogu naći oni „čamci“ sa testom a u sredini jaje na oko, što bi bila jedna od varijanti.

Generalno, kuhinja mi se sviđa više nego azerbejdžanska. Koriste dosta povrća, patlidžan je vrlo često na meniju (i u Azerbejdžanu je, ali tu je čak i povrće spremljeno sa dosta masnoće), mahunarke takođe, kao i orasi.

Tradicionalne slatkiše nisam probala, osim ćurćkhele koju sam zapazila odmah zbog neobičnog izgleda. Nisam imala predstavu šta je. Liči na kobasicu, ali rekla bih da nije kobasica. Kasnije sam ovu poslasticu koja se najčešće prodaje i kao suvenir, nalazila na mnogo mesta po gradu. Specifičan izgled ima zbog načina na koji se pravi. Na konac se nanižu orasi, lešnici ili bademi pa se tako nanizani urone u voćni sirup pomešan sa brašnom. Zatim se suši na suncu, pa još malo odleži da „sazri“, nakon čega ide u prodaju. Ovako spremljena ćurćkhela može da traje bez problema godinu dana.

Sumporna kupatila

Kada obilazite stari deo grada, posebno kada se popnete na Narikala tvrđavu, vide se okrugle kupole za koje je teško pretpostaviti šta predstavljaju, ako se pre toga niste susreli sa njima. Moj prvi utisak, kada sam ovakvu kupolu videla na slici, bio je da je u pitanju crkva. Međutim, to su sumporna kupatila koja možete detektovati po karakterističnom mirisu na pokvarena jaja. Nekada, kada su kupališta bila veoma popularna i kada su služila za lečenje raznih boljki, bilo ih je oko šezdeset. Danas ih je preostalo svega pet.

Mnogi svetski putnici su uživali u njima. Puškin je komentarisao da od rođenja nije bio u prilici da vidi takvu raskoš kao u tim kupatilima, a Aleksandar Dima se pitao zbog čega Pariz, grad fizičkih zadovoljstava, nema takvo mesto.

Najupečatljivije kupatilo je Orbeliani, poznato i kao Plavo kupatilo zbog prelepe, plave popločane fasade koja je dizajnirana tako da podseća na persijsku džamiju, pa mnogi ljudi i pomisle kada ugledaju zgradu da je u pitanju džamija. Čak ima i dva mala minareta.

Meni se ovaj deo grada najviše dopao. Uske uličice, stare građevine, para koja izlazi iz kupatila, radnjice sa suvenirima i hranom duž ulica, prodavnice vina, ulični prodavci. Usput možete videti, a posebno čuti reku Tsavkisistskali (koja više podseća na potok) i koja se meša sa vodama iz sumpornih izvora. Malo dalje, ako krenete između stena klisure zvane  Leghvtakhevi, što bi u prevodu bilo „klisura smokava“ kojih je nekada bilo mnogo u ovim krajevima, naići ćete na vodopad koji me je prilično podsetio na Seven Beauties, vodopade ovde u blizini Gabale. To je zapravo tanak mlaz vode koji se spušta sa velike visine stvarajući ogromnu buku. Imala sam nameru da odem do tamo, ali je prolaz do vodopada zatvoren sa obe strane klisure, pa sam ga videla samo iz daleka.

Ono što je na ovom mestu ubedljivo najlepše, jeste pogled koji se pruža na kuće izgrađene na okolnim brdima, tačnije stenama, sa raznobojnim drvenim balkonima. Ceo pejzaž je takav da samo gledaš oko sebe i diviš se.

Smeštaj u skladu sa naslovom

A ja sam imala za gledanje i za divljenje i u svojoj hotelskoj sobi. Doduše, ne bih to nazvala hotelom, jer u ovom delu sveta veoma često adaptiraju sprat ili deo zgrade i to nazovu hotelom. Pre bih rekla da je gostinska kuća, ali vrlo zanimljivo dekorisana. Kada sam ušla u dvorište, iznenadila sam se jer spolja ništa ne odaje da smo ispred tog mesta na koje treba da dođem. Dvorište je staro, kao i zgrada koja ide u ćirilično P, sa spojenim drvenim balkonima na kojima još uvek postoje ostaci boje. Između tri strane zgrade su razvučeni dugački konopci za sušenje veša, pa sve skupa daje jedan gotovo artistički utisak sa svim tim bojama, vešom i „dekoracijom“ koja se menja iz dana u dan. Ujutru bih samo pogledala uvis, da vidim kakva je postavka za taj dan. Prezanimljivo, autentično, ne bih menjala taj smeštaj za sve hotele sa čitavim nebom punim zvezdica.

 

 

Enterijer mog smeštaja, uz vrlo visoke ocene na Bookingu su dva razloga zbog kojih sam odlučila da dođem baš tu. Već sam slušala o gostoljubivosti Gruzijaca i to se u ovom slučaju zaista potvrdilo. Mala recepcija, koja je ujedno i mini kuhinja za pripremu doručka smeštena je na samom ulazu, a kad uđete sve je u drvetu (ili materijalu koji liči na drvo, danas više i ne možeš znati koliko ima dobrih imitacija). Moja soba je na svega par metara od recepcije, pa je bilo vrlo lako za komunikaciju. Sad mi je žao što nisam otišla na sprat da vidim kako je gore, pošto je u prizemlju bilo samo dve sobe. Sve savršeno čisto. Doručak sa kafom ljubazna domaćica bi mi donela u sobu i bukvalno mi je bilo kao da sam kod kuće. Ujutru sedim u krevetu, kucam mojih sad već nekoliko hiljada reči i pijem kaficu. Čisto uživanje. Što se sporazumevanja tiče bilo je malo povuci-potegni jer ja natucam ruski, ona engleski, ali uvek se na kraju nekako razumemo. Već sam i navikla ovde u Azerbejdžanu da se snalazim kako znam i umem sa sporazumevanjem.

Što se cene smeštaja tiče, ona varira od dana do dana, što verovatno zavisi od popunjenosti. U trenutku kad sam rezervisala taj smeštaj, možda dve nedelje ranije,  ta tri noćenja sa doručkom su koštala nešto malo više od 100 evra, a posle kada sam došla tamo i opet otvorila Booking, vidim da je cena bila dosta niža. Ali ni ovo što sam ja platila nije mnogo, jer je lokacija fantastična, na svega 200 metara od Trga Slobode koji predstavlja centar grada.

 

I za kraj, da nazdravimo!

Ako postoji nešto na čega su Gruzijci posebno ponosni, osim na svoje pismo, to je onda vino koje se, kako arheolozi kažu, u tim krajevima pravi već 8.000 godina. Od ukupno 4.000 sorti grožđa poznatih u svetu, u ovoj zemlji može da se nađe čak 526. Za pravljenje vina koriste 66 sorti.

Gruzijski tradicionalni postupak za dobijanje vina takođe je zaštićen u UNESCO-u, a vino koje se na ovaj način dobija uživa status lekovite tečnosti. Umesto buradi, ovde se koriste qvevri, velike glinene posude jajastog oblika, obložene voskom i zakopane u zemlju. Grožđe se prvo gnječi, a onda zajedno sa kožom i semenkama ubacuje u qvevri. Tokom dve nedelje se grožđe sa sokom meša posebnim drvenim alatima, nakon čega se amfore zatvaraju, a grožđe ostavlja da prirodno fermentiše 3-6 meseci. Tokom ovog perioda sve one korisne materije koje se nalaze u kori grožđa lagano prelaze u vino koje zbog toga ima i tu lekovitu vrednost. Proces fermentacije se ne prekida, pa se na ovaj način dobijaju isključivo suva vina, pošto sav šećer fermentiše. Za qvevri se kaže da se tu vino  rađa, raste, sazreva i stanuje.

Pešačke ture po gradu obično završavaju u nekoj vinariji u kojoj čujete sve ove zanimljive informacije, a onda vino probate. Koliko se ovde voli vino govori podatak da prave čak i sladoled sa vinom. Probala, iako je decembar, a ja sladoled ni leti ne jedem. Ovo se moralo okusiti i stvarno ima taj šmek crnog vina.

 

Ovde se gaji očigledna ljubav prema vinu i vrlo lako nalaze razlozi da se podigne čaša. Ne čudi stoga što je uloga zdravičara odvajkada na ovim prostorima visoko cenjena. Među mnogobrojnim skulpturama koje se mogu naći u Tbilisiju posebno se izdvaja jedna koja prikazuje TAMADU, osobu koja igra bitnu ulogu u gruzijskim gozbama, svadbama i drugim posebnim prilikama. Skulptura prikazuje čoveka koji treba da otpije gutljaj iz posude za piće napravljenu od kravljeg roga. Veruje se da ako staviš ruku na njegovu glavu i zamisliš želju, želja će ti biti ispunjena.

 

Simbolika roga potiče još iz paganskih vremena –  rogovi bika imaju oblik polumeseca i podsećaju na fazu meseca povezanu sa novim životom i podmlađivanjem, pa su ih tamade koristile na gozbama za zdravice. Tamade su bile presudne za uspeh skupa i slavljenici su ih birali sa izuzetnom pažnjom. Morali su da budu elokventni, pa su neki od najboljih tamada bili uspešni pesnici i pisci. I ne samo to – trebali su dobro da organizuju zabavu, da budu svesni osetljivosti međuljudskih odnosa koji menjaju svoj oblik kada su gosti malko pod gasom, a onda i da kontrolišu tempo nazdravljanja u skladu sa stepenom opijenosti. Čak i danas možete videti rogove kako se pojavljuju na svadbama, a jedan od najčešćih suvenira koje možete naći u Tbilisiju je – rog.

Ovom delu sa vinom sam posvetila posebnu pažnju iz vrlo ličnog razloga. Jer me vino i pravljenje vina uvek podseti na našeg tatu, koji je vino voleo vrlo iskreno i odano i sa puno ljubavi ga pravio. I uz sve ove priče o vinu koje sam čula, divno vino koje sam probala, nekako sam imala utisak da je tata tu negde. Nikada nisam zaista poverovala da je umro. U mojoj glavi on je otišao na daleko putovanje. Sada znam i gde je otputovao. Jer ova priča o Gruziji kao raju sa početka teksta me je navela na pomisao da je on sada tu negde, po gruzijskim astralima, gde beskonačno može da uživa u čarima vrhunskog vina.

Čudno je do koje mere nešto što nam je strano, odjednom postane blisko kada  se upletu niti lične priče. I koliko god da je Gruzija zaista lepa, ostaće zapamćena po susretu sa nečim toliko poznatim kao što je ikona u crkvi Sv. Nikole, ista onakva kakva je u roditeljskoj kući, po vinu i sećanju na tatu. I onda na kraju shvatiš koliko je život čudesan, koliko te dovede na potpuno nepoznato mesto, a onda tu naletiš na sebe, na neki lični sadržaj koji doživiš kao dobrodošlicu.

Nakon toga, takvo mesto dobije poseban status, a ti poželiš da se ponovo vratiš, jer nešto tvoje i dalje živi tu.

 

Za sve ove informacije koje su mi pomogle da doživim Tbilisi na potpuniji način, ali i da napišem ovaj tekst pomogao mi je vodič: „City Guide to Tbilisi, Georgia“ koji je napisao Stephen Stocks. Pa ako ikada budete išli u Gruziju, toplo ga preporučujem. Daje mnogo informacija, a ništa nije predugačko. Taman koliko treba.