Potraga za organskom hranom u Abu Dhabiju može da bude neočekivano zanimljiva za onog ko je dovoljno uporan da nešto nađe. Znala sam da negde nešto mora da bude, ali nisam očekivala da će biti baš u komšiluku. Saznala sam da izvesna kompanija sa sedištem u Dubaiju vrši dostavu organski gajenog voća i povrća jednom nedeljno na par lokacija u Abu Dhabiju. Jedno od tih mesta je i upravna zgrada Etihada koja mi je na pedalj mesta, da ne kažem na dva kilometra. I super, pomislim, taman da ih obiđem, oni nam sad dođu malo kao naši. Ali, ako sam se nadala da će ovo biti još jedna uobičajena nabavka, grdno sam se prevarila. Prvo mora da se prođe jedan portir u prvoj zgradi, pa onda nam on uruči ID kartice sa kojima se produži dalje, ali obavezno da se prođe kroz prolaze sa senzorima. Onda se pređe u drugu zgradu sa ogromnim holom u čijem uglu se nalazi ono što nam treba. Jeste da volim šargarepu, ali nisam sigurna da sam baš toliko spremna da se žrtvujem zbog njenog organskog i lokalnog porekla i da prolazim tolike barikade i to da bih na kraju saznala da smo džaba dolazili, jer im isporuka nije redovna. Ljubazni momci su nas uputili na drugo mesto, ali i tamo je procedura malo komplikovana. Ok šargarepice, drugi put.
Pošto nisam bila zadovoljna ishodom cele akcije, nastavila sam da istražujem i – bingo. Samo malo dalje od Etihada, u Masdar sitiju, nalazi se prodavnica sa organskim namirnicama. Pogledala sam na forumu šta kažu žene koje su tamo bile, pročitala da se auto mora ostaviti napolju pa dalje nekim njihovim prevozom i da je prodavnica mnogo lošije opremljena nego u Dubaiju, ali to je nešto što je ovde standardna priča, pa rešimo da krenemo tamo. A tamo, iznenađenje. Auto smo zaista morali da ostavimo na parkingu ispred kompleksa, jer automobili ne smeju unutra. Razlog za to je što je Masdar siti mesto koje koristi obnovljivu energiju i istražuje i koristi čiste tehnologije, pa možemo slobodno reći – ekološki grad. Ista priča i tu, mora da se prođe par rampi i par portira i svaki od njih ti kaže gde treba dalje da bi se stiglo do njihovog prevoza. Kad tamo, najneobičnija stanica za prevoz koju sam do sada videla. Mali električni automobilčić mi je bio logičan, pošto je upotreba standardnih automobila zabranjena, ali kad smo seli u njega i shvatili da nakon date komande na monitoru on sam, bez vozača kreće, e to je već bio doživljaj. Zaleteo se mališa, šiba li šiba po onom tragu na asfaltu i to nepogrešivo. Imala sam utisak kao da koristim lokalni prevoz na svemirskom brodu. Kada je nakon nekih 3,4 minuta stigao na odredište, lepo je usporio, savršeno se uparkirao na svoj peron i otvorio vrata da izađemo.
Sve onako iznenađeni vožnjom nevidljivog Miška, ušli smo u jednu ogromnu halu na čijoj sredini su se nalazile spiralne stepenice kojima je trebalo da se popnemo da bismo izašli na ulicu Masdara. E tu sam tek imala utisak da sam usred Enterprajza i da će odnekud da me zaskoči dr Spok. A sam Mazdar je kao druga planeta. Orijentacija zgrada je takva da senka koju prave omogućava da je temperatura niža i za deset stepeni nego u centru Abu Dhabija. Ja to nisam primetila, ali tako kaže jedan tekst koji sam čitala. Pošto je izgrađen tek jedan deo grada, možda je to tek u najavi. Kako god, ništa me vlaga manje nije davila tamo nego napolju. Našli smo prodavnicu, nije nešto naročito snabdevena, ali se odlično uklapa u koncepciju grada. Malo smo prošetali i nikako mi se nije odlazilo odande, uprkos vrućini. Ne bih mogla da opišem osećaj, ali energija tog mesta je potpuno drugačija. Čudesno je tiho, nije bilo mnogo ljudi pa je delovalo pomalo sablasno, arhitektura je vrlo neobična i sve me je nekako vuklo da tamo provedem još malo vremena. Pošto je već pao mrak, mesto je polako počelo da tone u noćni mir i morali smo da pođemo. Istim putem, naravno, i ja sam se kao dete radovala što ću opet da se vozim električnim mališom.
Odmah sam po povratku krenula da tražim informacije o ovom mestu. Toliko mi je sve bilo zanimljivo, da sam morala da vidim šta su oni tu zapravo smislili. Zaista je pravo pitanje šta će Abu Dhabiju koji u vlasništvu ima 8% ukupnih svetskih zaliha nafte dovoljne za narednih 100 godina, jedno ovakvo mesto koje energiju dobija na sunce i vetar.
Za to ima nekoliko odgovora. Abu Dhabi ima tradicionalno vodeću ulogu na tržištu energenata i želi da iskoristi svoje resurse i iskustvo u toj oblasti i da tu poziciju zadrži i ubuduće tako što će ulagati u obnovljive izvore energije koji postaju sve aktuelniji. Sa druge strane, kako tvrde, žele da pokažu šta odgovoran proizvođač nafte može da uradi kako bi se stvorila ravnoteža između neobnovljivih i obnovljivih izvora energije i čime bi se potpomoglo rešavanje situacije u vezi klimatskih promena i energetske bezbednosti. Osim toga, njihovo tradicionalno nasleđe vezano je za surovi život u pustinji gde je očuvanje raspoloživih resursa od suštinskog značaja za preživljavanje, te su svesni ogromnih izazova koje nose klimatske promene, degradacija životne sredine i potreba da se pronađe održiv izvor energije.
Ima još nešto. Kroz period od dve decenije Abu Dhabi želi da svoju ekonomiju koja je bazirana na prirodnim resursima zameni za onu koja se temelji na znanju, inovacijama i izvozu najsavremenije tehnologije. Napravljen je sveobuhvatan plan do 2030. godine koji uključuje i sve korake koje treba preduzeti da bi se u narednih 2o godina transformisala privreda u željenom pravcu. Zbog toga na sve strane niču univerziteti, a u samom Masdaru u prvoj fazi izgrađen je institut na kome se vrše istraživanja, zatim univerzitet kao i neke zgrade namenjene kompanijama koje će tu poslovati, na čelu sa Simensom. Za one koji će poželeti da žive u ovom eko-gradu to će biti moguće tek 2015. kada će se završiti prva faza gradnje. Ceo projekat treba da bude završen do 2025. godine kada će imati 40.000 stanovnika i 50.000 zaposlenih. Izgradnja ovog grada košta između 18 i 19 milijardi dolara.
Ovde ću da se zaustavim sa ovom ozbiljnom pričom. Ionako sam počela sa šargarepom, a završila sam sa analizom emiratske privrede. Ali ono što je na mene ostavilo najjači utisak jeste činjenica da ih to ogromno bogatstvo nije uspavalo. Svesni su da neće trajati doveka, ulažu u znanje, svoju decu šalju na najbolje svetske univerzitete, a ovde su doveli vrhunske stručnjake koji im grade zemlju. To što imaju čuvaju tako, da ostane njihovo i u narednim generacijama. Do juče su živeli pod šatorima u pustinji, odjednom ih je snašlo ogromno bogatstvo i u tome su se odlično snašli. Čuvaju svoje, i treba da čuvaju. Mi možemo da im zavidimo, ili da učimo od njih.
Mislim da je ovo drugo mudrije.
