Ne mogu da vam opišem koliko mi je interesantno da upoređujem život u Dubaiju i Gabali. Dakle, ta dva mesta su toliko različita, otprilike kao da ste imali priliku da boravite u dve različite galaksije sa apsolutno drugačijim brojem sazvežđa i rasporedom zvezda, čiji sjaj prosto ne može da se upoređuje. Pri tome bi logika nalagala da je Gabala ta čije su zvezdice malko isprano bledunjave u odnosu na Dubai. Međutim, kako je u mom ličnom univerzumu sve drugačije, da ne kažem naopako, tako i ova situacija sa upoređivanjem. I pored sveg blještavila Dubaija, meni je ovde bolje.

Asocijacija na Dubai došla je odatle što je tema ovog posta – šoping. Naravno, ako je negde šoping na nivou, onda je to Dubai. I baš zbog toga je ovo sada poređenje toliko zabavno. Naime, kao što sam već u nekoliko navrata spomenula, Gabala je gradić u kome vreme kao da je stalo. Jedino što vam govori da smo u 21. veku jesu aparati koji liče na bankomate a na kojima plaćate struju i gas. I tu su daleko ispred nas, da se izrazim u stihu. Koliko struje uplatiš, toliko imaš, pa kad potrošiš možeš da se slikaš. Nema majstora koji dolaze da ti seku struju, a ti njima – ti meni struju, ja tebi ruke. Kao sa telefonom. Kad potrošiš kredit, ćao. Ali je zato struja zaista jeftina. Mene mesečno izađe kao kafa koju popijem u Bakuu, opet ta kafa, i još mi plati firma.

Sve ostalo je deo slike stare, socijalističke Jugoslavije u kojoj smo bili deca i u kojoj smo se osećali, možda ponajpre zbog bezbrižnog detinjstva, sigurno. Rekla bih da je baš ta asocijacija ključ mira koji osećam.

Ali ako treba sebi da kupite komad odeće ili obuće, onda svakako ne biste seli u vremeplov i obavili nabavku u sedmoj deceniji prošlog veka.

Dogodilo se da sam se neplanski u martu iz Srbije vratila samo sa rancem. Kod mene u Azerbejdžanu sam imala samo zimsku odeću, a proleće je počelo da buja. Nema mi druge nego u kupovinu. Pitam koleginice šta mi preporučuju, gde da odem i uvek dobijem samo jedan odgovor: Baku. A ja nisam neko ko bi putovao 220 km samo da bi kupio odeću. Tamo odem da uživam, ne da hodam po šoping molovima, premda sam prošli put obišla jedan.

Onda se mislim, ajde, ionako mi treba do posla i nazad, tamo sam u uniformi, za toliko ću već naći nešto i ovde.

Ali avaj!

Uđem u butik, a čestiti vlasnik se ustrči pa mi samo iznosi predivne modele (setih se Mićinog prelepog kupatila), sa oduševljenjem na licu sa kojeg čitate da je izuzetno ponosan na svoj asortiman i srećan što tako dobru robu može da ponudi jednoj strankinji. A sve što mi je pokazao liči na odeću koju su nosile staromodne pedesetogodišnjakinje osamdesetih godina prošlog veka, sa suknjama do pola listova i širokim bluzama do pola kukova. Ništa mi nije preostalo nego da se naoružam strpljenjem (a nikad ga nisam imala za ovu vrstu aktivnosti) i da izbunarim nešto nosivo.

Kada sam kod kuće u Srbiji, ja ovo rešavam vrlo jednostavno: imam dragocenu pomoć moje Sneže. Ona raspolaže sa beskrajno mnogo strpljenja za istraživanje, pri čemu ima odlično oko kojim može da proceni šta u tom obilju odeće može da valja. I onda mi zajedno odemo u prodavnicu, a ona kao sa svojom decom, samo mi tutne u ruke šta da probam. I obično se ispostavi da je to nešto puno bolje nego ono što sama odaberem.

E sada tu pomoć ovde nemam, pa sam morala da se snalazim kako znam i umem. Da budem iskrena, sa odećom sam se još nekako i snašla. Posebno od kada sam otkrila stari bazar sa dva reda prodavnica u kojima sam našla čak nekoliko lepih stvari.

Ali obuća! Jedina dva para cipela koja su ličila na nešto već sam bacila jer su se cipele raspale nakon nekoliko nošenja. Ali zato Dolče&GABALA cipele, koje sam ostavila za nošenje samo u slučaju krajnje nužde, stoje kao za inat potpuno cele. Prkose mi svojom postojanošću i rugaju se mojoj gadljivoj faci kad ih pogledam, jer znaju da druge nemam i da moram da ih nosim dok ne donesem nešto iz Srbije.

 

Međutim, sve skupa mi je beskrajno simpatično. Obučem svoju gabalićansku odeću i obuću i prašim na posao bez da me je bilo šta briga. I osim D&Gbl cipela koje stvarno čine da patim, sve mi je ostalo svejedno i ravno do Železnika.

Lepe moje godine, donele su mi takvu slobodu da ni jednoj mladosti nemam potrebu da zavidim.

I tako se moje iskustvo šopinga dramatično preobratilo, od Dubai mola do Gabala (Gabola) mola koji se nedavno otvorio.

Ako je nešto u životu zanimljivo, onda su to paradoksi. Naizgled apsurdno, ali ipak istinito. Paradoks prkosno stoji nasuprot ustaljenim mišljenjima koja teže da postanu opšte istine, ali im upravo paradoks to ne dopušta. U ovom slučaju konkretno: kako može da ti bude bolje u jednoj azerbejdžanskoj zabiti nego u Dubaiju?

Nego, kad sam počela da pišem ovaj post još nisam bila u Srbiji. Sad sam se vratila sa pola kofera obuće. Hehe, eno D&Gbl cipela u kutiji, na bezbednom su mestu. Dođe mi da ih ostavim za uspomenu, kao suvenir koji će me podsetiti na gabalićanske šoping dane. Sigurna sam da će u tim momentima izazvati osećaj nežnosti, na isti način kao što me narodnjaci koje sam nekada davno mrzela iz dna duše podsete na neke davne, davne bezbrižne dane, pa se raspilavim kad ih čujem.

Eto još jednog paradoksa.