Kad pričate sa ljudima iz drugih zemalja, često ćete ih čuti kako hvale svoju nacionalnu kuhinju kao nešto posebno. Činjenica je da neku zemlju možemo vrlo lepo da doživimo upravo kroz hranu. Pre dolaska u Azerbejdžan čitala sam o njihovoj kuhinji, o tome kako je hrana ukusna. Pa sam to uzela zdravo za gotovo, očekujući neki poseban vatromet za nepca. Međutim, moram da priznam da sam se razočarala. Možda sam ja previše zastranila sa ovom mojom zdravom hranom, a ne verujem jer nisam baš sasvim cvećka. Volim ja našu nacionalnu kuhinju i lepo ću se uklopiti u ovu grupu koja „svoga konja hvali“ iako znam da ne spada u najzdravije na svetu. Međutim, meni je ovde previše mesa, previše masno i mnooogo ali baš mnogo slano. Muku sam imala u kantini na poslu dok nisu shvatili da nešto ipak treba menjati.

Međutim, ima nekoliko zanimljivih momenata kada je hrana u pitanju. Pa ću redom.

Ajran

Ajran je jogurt razblažen vodom, pa blago posoljen. Od momenta kad sam ga probala, dopao mi se. Generalno izbegavam mlečne proizvode, ali ovde je sve drugačije, nemam svu onu hranu na koju sam navikla u Srbiji,  pa se snalazim sa ovim što imam. Šta je tu je. A ovo mi je nekako blago, nije mi jako kao jogurt, blago je kiselkasto, konzistencije nešto gušće nego mleko, a mogu se ubaciti i listići nane. Napravim sa njime pahuljice, onako kako bih sa jogurtom. I generalno ga koristim umesto jogurta, s tim da mi se mnogo više sviđa.

 

Grečka

Ruski naziv za heljdu, koji mi se primio iz prve. Kod kuće je imam u dve tegle i stoji mi sto godina. Nikad je nisam volela. Kako sam ovde kao što rekoh ograničena u izboru, malo po malo navikoh se na heljdu, jer se baš dosta koristi u ishrani. Toliko da mi je sad redovno na jelovniku, što na poslu, što kod kuće. Jedno od omiljenih jela mi je upravo ajran u koji ubacim 2-3 kašike kuvane heljde, pa tako hladno jedem, posebno uveče kad dođem sa posla.

 

Ružina vodica

Ovo mi je apsolutni hit. Kad sam prvi put bila na jednom rođendanu, poslužena je uz čaj. Kao što mi imamo sikter kafu, tako oni imaju sikter čaj i obično se uz njega služi ružina vodica koja čaju da potpuno novu dimenziju. Tako sam i počela da pijem crni čaj, koji sam ranije izbegavala zbog kofeina. Sada ga dozirano pijem, napravim blag, ali obavezno dodam ružinu vodicu. Čista uživancija. Koriste je i u lekovite svrhe, pa onda naprave jednu ofarbanu u crveno za čaj, a ova koja se koristi kao lek ostaje u svojoj neobojenoj formi. Ja tu drugu koristim i za čaj. Mislim da će mi ružina vodica najviše nedostajati kad se vratim kući. Ne mogu da opišem taj divni ukus kad uzmeš kašiku ružine vodice, onako bez ičega drugog. Uh kako je dobro. Inače, čaj se ovde pije u ogromnim količinama. Čitave police u prodavnicama ispunjene su samo raznim vrstama čaja, pre svega crnog. I ako ću nešto poneti odavde, to je navika ispijanja čaja. U kanitni je uvek najveća gužva kada dođe pauza za čaj, posebno kad posluže i slatkiš pride. Naprave vrlo jak, koncentrovan čaj, a ti onda dodaješ vrelu vodu i razblažuješ kako ti odgovara. Ja taj čaj obično pravim tako kao što sam nekad pravila domaći sok od višnje. Pri dnu soka, ostatak voda. E tako sad ovaj čaj. To mu dođe kao umrljana vodica, ali i to malo me nekako razbudi i ostatak dana sam bolje skoncentrisana. Možda sam ovo umislila, ali počela sam čak i kod kuće da ga spremam, samo što nikako da kupim ove čaše za čaj, nema šanse da je isto kad piješ iz neke druge šolje i kad piješ iz njih. Prosto nije isto, zašto nemam pojma, a ja sve čekam da naletim na neke baš lepe.

List korijandera

Ovo ne mogu da svrstam u omiljeno, ni slučajno. Cilantro sam probala prvi put u Dubaiju, kao jedan od najčešćih začina. Bila je to žestoka odbojnost na prvi zalogaj. Imala sam utisak kao da sam pojela sapun. Posle sam čitala kako ovu biljčicu ili voliš ili ne voliš, neka je fora sa čulom ukusa. Kad sam ga osetila ovde u hrani samo sam prevrnula očima. Ali malo po malo, slowly, slowly što bi rekao jedan naš kolega, navikoh se. Da mi je neko rekao da ću ga nekad u životu jesti, ne bih mu verovala. Nije da bih list korijandera ikad stavila u jelo koje sama spremam, ali kako su stvari počele da se menjaju, ni to me ne bi iznenadilo jednog dana. Da nisam jedina kojoj se ovaj začin “sviđa”, potvrđuje i Olga, moja koleginica iz SPA koja mi je skrenula pažnju da ne zaboravim da ga spomenem kad budem pisala o hrani. Druga po redu je sveža mirođija i nju stavljaju svugde, ali sa njom nisam bila u svađi. A kad već pišem o zelenišu, nešto mi je ovde bilo čudno. Kad dođeš u menzu na ručak, jedno vreme je na meniju bio i taj zeleniš. I ljudi ga jedu tako klot, zamotaju nekako te listove u neki zalogajčić, pa ga žmuknu onako bez ikakavog dresinga. To je mnogo zanimljivo i vrlo zdravo. Na kraju sam i sama počela tako da jedem, sa sve prstićima.

Hurma

Malo sam zaboravila na ovu voćku jer je prošla sezona. To je neka varijanta kaki voća, ali mekana. Devojka koja je radila kod nas na recepciji, Azerbejdžanka, objasnila mi je kako se jede, najbolje sa kašičicom. Mnogo je slatko i ukusno. Čak možda previše slatko.

Alča iliti višnjasta šljiva

Kad sam ovu voćku videla prvi put nisam znala gde da je svrstam. Delovala mi je mnogo zeleno, mislim nezrelo. Pa sam je probala i ispostavilo se da je to kisela, opora, hrskava voćka koja te uprkos tome i dalje mami da je jedeš. Specifična je baš za ovo područje Azerbejdžana.

Kolači

Moja slaba tačka. Ali nisam nešto oduševljena. Te torte koje prodaju na parče obično budu bajate, ali to je zato što je u pitanju mali grad i nema dovoljno kupaca. U Bakuu sam probala fenomenalne kolače. Ali zato su im peciva neoprostivo dobra. Uglavnom slatka, korica hrskava, a unutra meka sredina, pa u raznim varijantama. Ovo je posebno teško izbegavati, posebno kad onako umoran dođeš sa posla pa svratiš u prodavnciu, a tamo miriše sveže pecivo. Hranu u kantini ne jedem za večeru i baš zato nastojim da imam neku čorbicu kod kuće, da ne bih upala u napast sa tim grešnim pecivom. A kad smo kod čorbica, jedna mi je omiljena, isto tako prvi put isprobana ovde.

Yayla čorba

Moja koleginica Turkinja se ne umori govoreći kako je to u stvari turska čorba. A mene baš i nije briga čija je, samo mi se mnogo sviđa. Vrlo se jednostavno pravi: posebno se umuti malo hladnog jogurta sa kašikom brašna i jednim žumancetom. Posebno se skuva pola šoljice pirinča. Ostatak od litre jogurta se stavi da proključa, mislim da se tu dodaje i voda, ali pošto ja čorbu pravim sa ajranom, nema potrebe. Pa kad proključa ubaci se ova smesa sa žumancetom i onda meša sve skupa kao da se pravi bešamel. Kad je brašno skuvano, a čorbica se malo zgusne, ubaci se pirinač i to je to. Može se dodati sveža mirođija ili nana i to onda bude mnogo lepo. Ja ovu čorbu napravim za više dana i mnogo mi prija kad dođem sa posla.

I za kraj nešto što smo smatrali autentično našim:

Ajvar

Tri mesaeca sam živela u hotelu u kome radim i koji je udaljen 8 km od grada. Kako mi je bilo teško da se naviknem na tu hranu u menzi, snalazila sam se kako znam i umem za doručak i večeru u mojoj sobi. Glavna namirnica za doručak bio je ajvar. E smučio mi se, iako nikad kod nas nisam jela tako dobar ajvar iz prodavnice. I koliko god da je ukusan, kad ga tako često jedeš, smuči ti se. Pa se pitam, kako to da ga nađem ovde ako ga smatramo našim?

Sigurno ima još nečeg što sam ispustila da spomenem, ali kad se setim pisaću opet. Ovde mi nema tofu sira niti biljnih mleka. Pa opet, nekako nađeš načina da se prilagodiš. Ali zato imaš svežeg vazduha, prelepe zelene boje, bujne prirode, šuma koje su eksplodirale od zelenila. Pojma nisam imala da je toliko lepo kada sve ozeleni. Obećala sam sebi da ću maksimalno iskoristiti svoje vreme ovde i obići sve što se obići može.

Sad kad sam ovako javno obećala, čik da to ne uradim.