Svako novo jutro daje nam i mogućnost da ispravimo neke gramatičke greške iz ranijIh poglavlja i svaki novi dan nas zove da ga ispišemo čitkije i jasnije nego onaj prethodni.

I tako, dok smo mladi i dok gledamo oštre ivice priljubljenih, neispisanih listova pred sobom usudimo se često da crtamo razne čiča gliše i žvrljamo po stranicama znajući da ih ima dosta. A onda, kako potrošeni listovi odmiču, sve je manje ilustracija, a sve više slova. Smenjuju se naslovi, poglavlja, pojavljuju se novi likovi. Leva, ispisana strana sveske raste, a desna je sve tanja. A mi sve štedljiviji, svesni da smo tamo negde na početku ostavljali previše praznine na marginama i pravili velika rastojanja između poglavlja. Smanjili smo razmak između redova i podesili font na sitnija slova. Da više stane. Jer nam je zapravo tek sada jasno šta treba da pišemo, dok nam se pred očima desna strana neopravdano brzo tanji. I možda nam se u toj drugoj polovini učini da je tok dosadašnjih događaja odredio literarni pravac kome će ovo jedinstveno delo pripasti. Pa ipak, ne treba izgubiti iz vida novi prazan list koji nam se svakog jutra otvori pred očima. Jer šta god da smo ispisali do sada, uvek imamo šansu da napišemo nešto novo. Da učinimo dramatični obrt, uvedemo novi glavni lik i promenimo smisao svemu što je do sada napisano.

Ova mogućnost otvara nam se svakog novog jutra. I zbog toga je jutro najlepši deo dana.