Kada novi dan iznenada zazvoni i utrči u kuću kao žedno dete iz igre, buđenje može izgledati kao neočekivan susret sa preglasnom bioskopskom reklamom. Kao da je uhvatio zalet još prekjuče, preskočio juče i uleteo baš u trenutak kada se raspevao budilnik. I dok čeka da otvorim oči sa nestrpljenjem me cima, čačka, gurka i zasipa razlozima zbog kojih je tu.

Počinje sa obavezama. Liči na sekretaricu koja užurbano mrzovoljnom šefu saopštava na koje sastanke treba da ode i koliko ljudi treba da primi.

Poput dosadne muve u novembru teram jutro sa svog nosa i okrećem se na drugu stranu.

Ali, mala napast ne odustaje. Sada mi lukavo pred očima iscrtava sve što mi je drago u nastupajućem danu, a ja ponesena tim slikama samo se još dublje uvlačim u krevet smišljajući dobrodošlicu onom što me raduje. Tek povremeno privirim na sat koji mi u odsustvu kazaljki svakim novim minutom namigne.

E tad se jutro ozbiljno naljuti, sedne mi na trepavice, prekrsti ruke i noge i izgovori samo jednu reč

-Kafaaaaa -razvlačeći poslednje slovo kao testo za gibanicu.

U momentu otvorim oči, jutro se otkotrlja niz krevet smejući se pobednički, a ja pohrlim u susret svojoj kafi radujući joj se svaki put kao da je prvi.