Ima ljudi koji su nemirni svojom površinom. Oni su poput potoka koji veselo skakuće sa jedne na drugu stranu obale uvek iznova stvarajući nova korita i pozivajući na igru svaki kamičak koji mu se nađe na putu. Oni su novost i svežina svemu što dotaknu svojom radoznalošću, a svaki pokušaj da budu zadržani rasprši se u njihovoj neutoljivoj gladi za novim pejzažima.

Ima ljudi koji su nemirni u svojoj dubini. Njihova površina je glatka i ravna, kao reka kojoj se jedva zapaža pravac kojim teče. A ispod tog mirnog zelenog plašta teče snažna struja koja nevidljivim tokom seče stene i za velikih kiša ruši svaku branu koja joj se nađe na putu.

A ima i onih ljudi koji su mirne površine i još mirnije dubine. Oni su kao jezero koje je jedno sa pejzažem oko njega, ne želeći ni za trenutak da ga se odrekne podmećući nesebično glatku površinu savršenu za ogledanje. Jedno je sa drvetom koje tu raste. Jedno je sa kamenom vekovima naslonjenim na obalu. Za njega je novo ono što samo dođe.

Nema tog drveta, ni tog kamena koji će naterati potok da zbog njega zastane. Nema tog pejzaža zbog koga bi jezero otišlo od svoga drveta, niti kamena. I nema te igre zbog koje bi tiha reka promenila tok svoga korita.

I tako neko ostane željan potoka kog je hteo samo za sebe, nekog prevari mirna površina reke pa ostane zatečen kada ga njena snažna struja dovede na potpuno neočekivano mesto, a neko je uzalud objašnjavao jezercu da tamo negde ima mnogo lepših šuma i značajnijeg kamenja.

Taj koji je ostao željan potoka, ipak je bio taknut njegovom svežinom. I onaj koga je ponela nevidljiva rečna struja naučio je da stvarnost nije samo ono što se vidi i namernik koji je hteo jezerce upoznati sa novim pejzažima shvatio je da se neodvojivo ne da rastavljati na delove.

Svako je nešto dobio i nešto izgubio. A onaj ko je usput postao mudar, shvatio je da treba da nađe svoju vodu. Onu kojoj i sam pripada.