Selidbe su poput mnogih drugih stvari u životu. Mogu da budu blagoslov, a mogu biti i prokletstvo, sve u zavisnosti od načina na koji se na njih gleda i kako se doživljavaju. Ponekad izgleda primamljivo kada se provede ceo život u jednom okruženju među poznatim ljudima i u bliskom ambijentu. Život teče u laganom ritmu, nema potrebe za uvek novim dokazivanjem, prijatelji su isti od školske klupe pa sve do starosti. Drugari postaju kumovi, a onda njihova deca nastavljaju druženje i sve se protegne u jedan dugačak lanac isprepletenih odnosa u koji se smeste čitave generacije. Neko u ovome uživa, a nekoga guši.

Selidbe donose nešto sasvim drugo. Novi ljudi, drugo okruženje i stalno dokazivanje iznova. I premda je život bez seljakanja daleko mirniji i pruža snažniji osećaj sigurnosti, ipak je promena sredine u kojoj se živi i radi način da čovek proširi vidike i iste stvari doživi na različite načine. Kao da se sa svakim novim okruženjem proširi za jednu dimenziju. Često se mogu čuti ljudi koji žive u centru Beograda kako naglašavaju činjenicu da su ceo život proveli u “krugu dvojke”. Kod mnogih se čak može prepoznati poseban prizvuk superiornosti u odnosu na sve ostale koji tu veliku milost nisu doživeli. Istina je da život u centru grada pruža izvesne prednosti, ali samo toliko koliko praktično olakšava život i ništa više od toga.

Prava iskustva, doživljaji, promene paradigmi pokreću se kada se poput biljki presadimo iz jedne zemlje u drugu. I tako više puta. U tom slučaju smo prinuđeni da pokrenemo sve mehanizme prilagođavanja, navikavanja, a neprestana potreba da se iznova dokazujemo drži nas budnim i uvek spremnim za akciju.

Mnogi će reći da putovanja mogu doprineti širem viđenju stvarnosti i to je zaista tako. Međutim, ogromna je razlika između putovanja i selidbi. Kada putujemo, znamo da ćemo se vratiti svojoj kući, u poznat ambijent. Koferi će se vratiti u poznatu sobu i odložiti na poznatu policu. A onda sledi stari i poznat raspored obrazaca i navika. Ne angažuje se ni blizu onoliko potencijala koliko je potrebno kada se potpuno menja mesto u kome se živi. I što je geografski raspon kod selidbi širi, to je veća mogućnost da upoznavanjem novih kultura i prostora promenimo način na koji posmatramo stvarnost.

Ja do ove tačke nisam stigla, jer su se sve moje selidbe odigrale u okviru 200 kilometara. Doduše, istorijski događaji su svojim ubrzanjem doprineli da nisam morala da se selim da bih nekoliko puta promenila državu u kojoj živim. Pa ipak me je bilo na dosta mesta. Od rođenja do današnjeg dana selila sam se tačno 18 puta. Negde sam ostajala dva meseca, negde godinama. Ali, svaka od ovih 18 promena nosila je status “selidbe” što znači pakovanje stvari, odlazak sa dosadašnjeg mesta boravka na neko drugo. To drugo, nekada je bilo poznato, nekada ne.

Zanimljivo je kako se čestim selidbama čovek izvešti. Za prve tri godine u Beogradu selila sam se sedam puta. U početku sam vodila računa da nosim sve svoje knjige koje su predstavljale najveći deo tereta. A onda, vremenom, knjige su ostale u roditeljskoj kući jer sam postala svesna da čestom promenom adresa nije mudro stalno ih vući. Tek kada sam se smestila u svoj stan najzad sam ih sve premestila. U jednom trenutku sam odlučila da situaciju koliko god je moguće uprostim, odvojim bitno od nebitnog, pa sam funkcionisala sa minimalnim brojem stvari koje sam mogla spakovati za dva sata i biti potpuno spremna za pokret. Na taj način selidbe su dobile status uobičajene aktivnosti, gotovo rutine i  nisam ih doživljavala kao stres.

Sada dok sedim u svom omiljenom kutku, razmišljam koliko dugo ću u njemu ostati. Mnogo volim svoj prostor koji odiše toplinom i uživam da boravim u njemu. Priznajem, mogućnost komunikacije sa ostatkom sveta iz svog stana je jedan od razloga zašto je tako. Ali, i da nije toga, toliko je zanimljivih stvari kojima bih mogla da se bavim, a da mi ne bude dosadno.

Međutim, ideja o selidbi ne prestaje da se vrzma po mojoj glavi. Kao neki usud stoji nada mnom i podseća me da bi možda bilo vreme da se krene dalje. Ko zna kakav se nomadski gen provukao kroz generacije i rešio da se nastani baš u meni. Valjda je osmotrio teren, zaključio da tu ima posla za njega i priheftao mi se bez odobrenja. Pa kad proradi, ne preostaje ništa drugo nego da pakujem kofere.