Život je neprekidni niz lekcija. Kao u školi, kad nešto ne savladaš, ponavljaš razred. U prevodu, ponavljaju ti se iste situacije, samo sa drugim ljudima i pod drugačijim okolnostima, sve dok ne naučiš (to je ono: zašto uvek nailazim na taj tip ljudi? Zašto mi se uvek ovo dešava?).

A onda, kada dođeš u jednu takvu situaciju koja završi drugačijim ishodom nego mnogo puta pre toga, znači da si lekciju savladao. Onda ideš na sledeću.

I sve tako.

Može da zvuči naporno, ali ako imaš dobar ugao posmatranja, shvatiš da tokom godina postaješ sve bolji učenik, da lekcije brže savladavaš, a sve zahvaljujući iskustvu koje si u međuvremenu stekao. Jer uvidiš kako cela priča funkcioniše i onda ciljano posmatraš, prihvataš, učiš, otpuštaš šta treba. Naučiš da boraviš u nelagodi, jer znaš da ona nosi neku poruku koju ne vidiš odmah, ali koja je sasvim sigurno tu. Osim toga, sposobnost da sediš sam sa sobom u nečemu što ti je neprijatno, tu neprijatnost će otkloniti neuporedivo brže nego ako je neprestano potiskuješ.

Tada život postaje lakši. Jer se ne opterećuješ glupostima koje su te ranije mučile, ne haješ mnogo kako ćeš izgledati u očima drugih ljudi sve dok si veran sebi. A znaš da si odabrao dobar put, jer to je jedino što treba da zaista naučimo u ovom životu, kako da budemo svoji, na najkvalitetniji mogući način. Tada smo najbolji i sebi i drugima, samo što drugi to mogu da vide malo drugačije. I baš zato nije lako, jer treba povremeno da se odrekneš odobravanja drugih koje toliko godi, a ta odobravanja su jako važna našem egu. To da nas drugi percipiraju kao bitne.

Znači u prevodu, treba da obuzdaš ego, jer je ego kao vinograd: odličan sluga, ali loš gospodar.

Sve te lekcije nam dolaze na različite načine, a meni će Azerbejdžan verovatno ostati kao jedna od najvažnijih. Puno sam toga naučila, savladala, otpustila, pa imam utisak da sam se vratila kao druga osoba. Što je tačno, jer ona Sandra pre Azerbejdžana ne bi napuštala Beograd i za novo mesto stanovanja odabrala Sombor. Nova Sandra uradila je baš to, jer nakon života u divnoj prirodi, laganim ritmom, vrlo teško bih se opet uklopila u beogradsku dinamiku, buku i saobraćaj. Vojvodina iz koje sam nekad pobegla, sada odgovara ovoj novoj, ili možda staroj, ali samo tek sada prepoznatoj prirodi.

Da se vratimo na Azerbejdžan.

Za mene je ta zemlja mnogo više od geografske lokacije, od mesta na kome sam „imala posao“. To je jedan izutetno značajan deo mog ličnog puta za Itaku i način na koji sve vreme pišem o ovom mestu ni malo nije sličan načinu na koji će vam ga neki drugi ljudi, koji su boravili na istom mestu, opisati.

 

Ne planiraj previše

Jedna od najvažnijih je da ne planiram previše unapred i da ne upadnem u preterano razmišljanje o onome što će biti, a što sam čitav život radila. Kod mene je uvek postojao neki plan i koliko god da taj plan nije imao osnova, smisla, morao je da postoji, jer sam se tako bolje osećala. U stvari iza tolikog planiranja krila se potreba da stvari držim pod kontrolom. Sada je drugačije. Naučila sam da imam jedan generalni, opšti plan koji se u svakom trenutku može promeniti, ako usput naiđem na znakove koji me upućuju u nekom drugom pravcu. To znači da prepustim Životu da se postara. Neverovarno je kako, kada tako postaviš stvari, rešenja, ideje i odgovori dođu u pravi čas i budu mnogo bolji nego oni do kojih bih  došla dugim promišljanjem i planiranjem.

Biti u SADA

Kada prestaneš tako besomučno da planiraš, po prirodi stvari ostane ti jedan prazan prostor u glavi koji je ranije bio ispunjem preteranim razmišljanjem. A to ti onda ostavlja mesta da osvestiš šta se dešava u sadašnjem trenutku. U tebi i oko tebe. U mom slučaju, kada govorimo o onome spolja, to bi značilo da uživam u divnoj prirodi, zatim u činjenici da radim na jednom tako lepom mestu. Slobodni dani koje bih provodila ili u svom stanu ili negde u šetnji bili su mi prelepi, jer sam u njima uživala u potpunosti. Videla sam sve boje jeseni, proleća, zapažala sam sitnice pored kojih bih inače samo prošla bez obaziranja. Kakvo bogatstvo.

A ostane ti prostora i za ono u tebi, što nije uvek prijatno, jer dok traje to mirno more, tako lako ispliva sve ono što se krije u dubini, a što ne znaš da je tu. Bilo je izazovnih situacija – nekada se nisam osećala dobro, bila sam veoma usamljena, ali taj slobodan prostor u tebi pruži ti mogućnost da razumeš zašto imaš te emocije, šta ti one govore, šta je to iz prošlosti što nije razrešeno, koju lekciju baš iz te situacije koja ti se ne sviđa možeš sa naučiš. To je ona nelagoda u kojoj naučiš da boraviš, a koja je kao gorka pilula koja ti u stvari pomogne.

Za mene je posebno bila važna lekcija da funkcionišem u jednom malom kolektivu, a ovako svoja i van bilo kakve želje da se uklapam u očekivanja koja uvek postoje.

E baš ta lekcija mi je omogućila da odlučim opet doći u malu sredinu, bez bojazni da će me gušiti. Jer kad si svoj, širok u svojoj slobodi, nebitno je gde si.

Mani nerviranje, samo prihvati

Naučila sam da prihvatim stvari takve kakve jesu. Da bih ovu lekciju objasnila, potrebno je dam mali uvod.

Na mestu na kome sam radila, kada posao dobiješ u okviru medicinskog odeljenja, tada dobijaš svoj stan. Svi troškovi su ti plaćeni. Znači gas, struja, internet.

Stan je bio baš velik, ako ga uporedim sa mojim stanom u Beogradu. Duplo veći. Pun svetlosti, prozračan, kuhinja na istoku, sobe na zapadu, od prvog dana sam se osećala veoma prijatno, što verovatno ima veze i sa tim što je u njemu boravila draga osoba koja mi je mnogo pomogla kada sam došla. Ali, da se ne lažemo, ni blizu stanu u Dubaiju. Ma nije mi smetalo. Imala sam super kuhinju, sa dovoljno prostora za sve što mi treba, a meni je to najvažnije. Grejanje je odlično funkcinisalo, stvari na minimumu  – znači bukvalno jedan ormar u spavaćoj sobi, bračni krevet sa ultra udobnim dušekom, u dnevnoj stalak za TV i TV (koji ionako nisam gledala), plus jedan kauč, sto i maleni tepih. U kupatilu nije bilo polica, kade, ni tuš kade. Samo lavabo, ogledalo iznad, tuš i sušilo za veš. WC je bio odvojeno. Sve ovo je bilo sasvim dovoljno da funkcionišeš. Fascinantno je koliko nam malo treba. Uopšte nisam osećala da mi nešto mnogo nedostaje. Možda pokoja manja polica i to je sve.

Međutim, imali smo jednu zvrčku koja se zove kombi. To je onaj uređaj kojeg imaju stanovi sa grejanjem na gas, a od čijeg dobrog funkcionisanja zavisi da li ćeš imati grejanje i toplu vodu. Zbog vode koja je bila prilično prljava u Gabali, taj kombi se stalno kvario. Malo, malo, pa ne radi. A to znači nema tuširanja toplom vodom i nema grejanja. I onda ujutru se spremaš za posao, staneš pod tuš i nema tople vode. Kada mi se to prvi put dogodilo, bila sam besna. Iako mogu da se istuširam u hotelu, na poslu, kad god hoću. A onda, malo po malo, naviknem na to. Imamo jednog majstora koji će sigurno doći, samo ne znaš kad, a do tada služiš se metodom znanom vekovima. Samo ugreješ vodu na šporetu, lepo se plahneš i odeš čist na posao.

Ono što je meni ovde bilo fascinantno jeste koliko se nisam nervirala kad shvatim da mi kombi ne radi. Čak smo ga komentarisali kao da je živo biće koje ima svoju ćud. Jer nikad, ali baš nikad nisi mogao da predvidiš kako će da se ponaša. Pa tako na primer, kad sam rešila da se vratim kući u Srbiju, kombi mi je nedeljama radio kao švajcarski sat. A umeo je da se kvari tako da sam svakih nekoliko dana morala da zovem Mr. Perviza koji ga je popravljao satima, veći deo vremena provodeći na telefonu. Nikad mi nije bilo jasno da li je pričao o mom pokvarenom kombiju ili o nečem drugom.

Naučena lekcija: samo prihvati stvari takve kakve jesu i sve će biti ok. Sve se onda mnogo brže rešava.

(Ovde moram da ubacim apdejt. Znači juče dobijem informaciju da su počeli da postavljaju nove kombije u stanove. Zamolila sam mog drugara da mi opiše ugođaj, a on kaže poslaće sliku sa pina coladom u ruci, iz toplog stana,  dok napolju pada sneg).

Ništa se ne podrazumeva. I male stvaru su vrlo važne

Upravo ovakvi momenti naučiili su me da budem zahvalna na malim stvarima. To sa toplom vodom desilo se svega par puta, ali bih danima nakon toga, svaki put kad osetim toplu vodu iz slavine bila zahvalna na njoj. Možda vam se ovo i ne čini kao nešto značajno, ali samo zamislite da nemate toplu vodu svaki dan. Samo to zamislite i biće vam jasno o čemu pričam.

  I vrlo bogati ljudi su ipak samo ljudi.

To sam znala i pre, ali sad sam imala priliku da se lično uverim. Gosti su bili vrlo VIP, ali u direktnoj komunikaciji sa njima samo shvatiš koliko su i oni obični ljudi. I ne bih poželela njihov život, u vlasti telefona i poslovnih sastanaka. Dobar mi je ovaj moj. Ma super mi je. Jer imam taj luksuz da se isključim iz svega, onda kada to poželim.

 

Veoma sam zahvalna što sam bila baš u Gabali, ne u Bakuu.

Ovo može da deluje čudno na prvi pogled jer je ipak Baku grad koji nudi mnogo, mnogo više. Međutim, život u Gabali mi je pokazao pravi Azerbejdžan, a to sam želela da iskusim. I zato mi se ova zemlja uvukla pod kožu, jer sam na momente viđala onu neiskvarenost za koju sam sumnjala da li uopšte postoji.

Ne znam, možda ja imam neki romansirani pogled na stanje stvari tamo, ali iskusila sam zaiste neuobičajene momente s obzirom na vreme u kome živimo. Na primer, vozim se iz Bakua za Gabalu u kombiju koji se tamo popularno zove autobus (ovo sad mislim na kombi na našem jeziku). I taj mali autobus samo stane. Neće dalje. Ma nije prošlo ni pet minuta, drugi vozač autobusa se zaustavi kad nas je video, a nekoliko mladića izađe iz tog drugog kako bi nama napravili mesta, da ne čekamo. To je bilo nekako ogromno, veliko. Ne zbog mene, zato što nisam morala da čekam, već zato što takva vrsta solidarnosti još uvek postoji.

Ovo poslednje putovanje je posebno upečatljivo. Vozač, majstor Jaljčin o kome sam već pisala nije išao tog dana, pa sam išla na blef. Došla sam do tog mesta sa kojeg uvek idem nazad u Gabalu, malo se osvrnula, videla jedan kombi na kome piše Gabala, pitala da li ide tamo, natucajući ruski sa kojim sam nakon Gruzije postala mnogo slobodnija. Nađe mi čovek mesto, a jedna žena me pozove rukom da sednem pored nje i malene devojčice, pa sam im se pridružila. Na pauzi je žena podelila svoje pecivo sa mnom, koje bih u nekoj drugoj prilici odbila, ali ovog puta nisam mogla, jer je ponuđeno od srca. Mnogo su mi dragi Azerbejdžanci.

Nisam sigurna da bih to isto našla u Bakuu koji je ipak jedan veliki grad koji liči na ostale velike gradove sveta. Ali tu, u provinciji Azerbejdžana, neke stare vrednosti još uvek nisu izumrle pod teretom zapadne „kulture“.

Ponovo kod kuće

Polako se navikavam na nove okolnosti, novo mesto boravka. Azerbejdžan mi sve više liči na san. Nit sa tim snom je Kristina, sa kojom se redovno čujem. I onda drag lik, i sve one sitnice koje prepoznajem tokom video razgovora – prekrivač za kauč u dnevnoj sobi koji svi imamo skoro pa isti, jer smo ga svi kupovali na istom mestu. Poznate, pomalo krive ivice plafona, jer teško da je bilo šta u tim stanovima pod vinklu, a opet tako drago. I dok tokom razgovora Kristina ide iz prostorije u prostoriju, prepoznajem kuhinjske elemente koji su opet svima od istog materijala, na isti način napravljeni. I uhvati me neka nostalgija, neki neizdrž da poželim da se vratim. Ali znam da koliko god mi sve tamo bilo drago, ne može da bude draže od onoga što imam ovde, a to je moja porodica, to su moji prijatelji. I ovaj Sombor koji mi prija na način da sam potpuno iznenađena.

I tako, ne preostaje mi ništa drugo nego da budem beskrajno zahvalna na tom iskustvu. Vreme je za novo poglavlje, za nove izazove, samo se nadam da su lekcije naučene i da je to novo poglavlje obogaćeno novim spoznajama koje donose i novi kvalitet života.

Ni u snu nisam mislila da ću otići na jedno takvo mesto da radim, iako sam u sebi priželjkivala tu vrstu iskustva. Lepo je meni rekao moj tajo, ti si taj nemir nasledila od mene. I ono što ostaje zagonetka jeste da li taj nemir ikada nestane, da li ikada dođe vreme da se svrtiš na jedno mesto. Iako jedan deo mene to želi, neki drugi, mali, najmanji, nikada ne miruje. Odatle ona rečenica koja je uobičajena u mojoj porodici: sa tobom se nikad ne zna. Ili: Sandra, znamo te! I moram da priznam da mi ne bude pravo kada to čujem, ali htela ja da priznam ili ne, to su činjenice.

Ali nakon svih tih nemira, jedno ipak znam: jedino sidro gde zaista jesi svoj na svome, gde se osećaš najbolje jeste upravo porodica. Tako da ne verujem da će me taj nemir više povući na način da se negde, tako daleko selim. Ali, kada su putovanja u pitanju, tu ništa ne garantujem. Premda, realno, kad si turista, to je nekako bledunjavo. Sve izgleda potpuno drugačije nego kad negde živiš. Pa opet, taj osećaj kad se nađeš na nekom novom mestu….UH!!!!

Taj osećaj je esencija života. Gledaš, čuješ, osećaš, mirišeš, probaš. Sve dok su ti čula izoštrena, dok su uključena na najjače, sve dok ih držih u pripravnosti, sve dok ti donose slatki ukus iskustva, shvataš da si živ na planeti Zemlji i da je vredelo roditi se.

Pa može li bolje, može li lepše? Onda sebi samo kažeš: vredelo je.