Moja Itaka

– Uvek ćeš biti moja Itaka

Reče mi jednom neko ko mi je bio mnogo drag, u trenutku kada smo se rastajali, uprkos snažnim emocijama. I tada sam shvatila da je za sreću dvoje ljudi ljubav neophodna, ali ne i dovoljna. Svesna prolaznosti emocija, a u želji da zadržim taj Itaka trenutak, njegovo značenje i uspomenu na jednu od najvažnijih raskrsnica u životu, počela sam Itaku da koristim na svim onim mestima na kojima je umesto imena trebao da se napiše neki nadimak.

Nekoliko godina kasnije u knjižari sam prelistavala Koeljovu knjigu  “Zahir” i na samom početku naletim na pesmu “Itaka”, koju je napisao Konstantin Kavafi. Odsekla sam se, setivši se značaja koji za mene ima ta reč, tog ostrva kojem će Odisej uvek želeti da se vrati. Dok sam čitala stihove, osećala sam kako me poklapa neki ogroman i neobjašnjiv talas značenja. To je bilo vreme kada sam se doselila u Beograd i kada je moje lično putovanje za Itaku počelo da dobija svoje obrise. U tom momentu sam znala da sam upravo upoznala svoju himnu i da je Itaka i moj put i moje odredište.

Moja Itaka

Postoje periodi u životu kada su ta značenja i simboli toliko jaki, da ne možeš a da ih ne vidiš. Kada sam se otisnula kruzerom na novo putovanje. A onda kada shvatiš kako to bude kad odeš. I kada se vratiš. Pa kad treba sve ispočetka da kreneš. Svugde je bilo značenja.

I znakova.

Godina koja je usledila nakon mog povratka iz Emirata bila je poprilično nezgodna. Razmišljala sam vrlo intenzivno o svemu što se dogodilo, a posebno o tim značenjima. I koliko god da nije bilo lako, neprestano sam u sebi ponavljala: ovo je zbog nečeg dobro. Sad to nisam u stanju da vidim, ali sigurno je zbog nečeg dobro.

I da budem iskrena, često su dolazili momenti u kojima sam ljutito u sebi govorila da sam sita tog „ko zna zašto je to dobro“ i preteći nekim unutrašnjim delom sebe, ne znam kome ili čemu, pitala sam a kada će već jednom to dobro koje tek treba da ukapiram napokon da dođe.

Bio je to deo puta za Itaku koji je izlokan, džombav, prepun rupa. Bubrege ti pomeri kad ideš njime. Ali intuitivno shvataš da ipak ide u pravom smeru, jer treba da se rodiš drugačiji ti. Kapiraš da su Kiklopi i Lestrigonci samo u tvom umu i nigde više.

E ta naredna godina, iza te prve nakon povratka, bila je godina rađanja drugačije ja.

I baš negde usred te godine otišla sam sa prijateljicama na Krf. Dok smo stajale na aerodromu, u redu za čekiranje, jedna od njih mi skrene pažnju na veliki plakat na zidu.

Moja Itaka

Itaka.

Lep početak putovanja i novih značenja.

Itaka 1

Nisam o tome razmišljala kada sam planirala ovo letovanje. Bilo je to – idemo u Grčku, radićemo jogu i uživati. Međutim, imali smo sjajnog vodiča koji nas je na ekskurzijama podrobno upoznao sa lokalnom istorijom i mitologijom, pa se sasvim neočekivano pojavio Odisej, jer je baš Krf u jednom trenutku bio utočište na njegovom putu za Itaku. Došao je na ostrvo nakon što je doživeo brodolom i jedini izvukao živu glavu. Upravo tu je prema legendi, ljutiti Posejdon o kome govori pesnik, pretvorio Odisejev brod u kamen.

Itaka 3

Odisej. Došao na Krf nakon brodoloma. Kako zanimljivo. Jer, gle čuda,  još se neko našao na Krfu nakon brodoloma.

A onda, ne mogu da preskočim ostrvo Vido. Mesto je da se rasprsneš od emocija pri pomisli na srpske vojnike iz Prvog svetskog rata, koji su promrzli i bolesni na tom mestu zauvek završili svoje putovanje. Kada su  stigli na Krf u zimu 1916, nakon golgote po Albaniji, osam dana je padala kiša bez prestanka. 120.000 Srba došlo je na ostrvo koje je tada imalo 100.000 stanovnika. Ostrvo Vido je pretvoreno u bolnicu gde su smeštani oboleli od tifusa. Dnevno je umiralo i do trista ljudi, uglavnom mladića. Prvo su ih sahranjivali na Vidu, a onda, kada više nije bilo mesta, duboka plava voda je pretvorena u masovnu grobnicu u kojoj je sahranjeno pet hiljada ljudi. Ostane potpuno nejasno kako je moguće da je jedno toliko lepo mesto videlo toliko patnje.

Osetiš onda mnogo, mnogo poštovanja dok ti “Tamo daleko” ježi kožu i dok brodić, nas bezbrižne, nosi tom istom modrom vodom.

I ne preostaje ti ništa drugo nego da budeš zahvalan na toj bezbrižnosti, jer si na takvom mestu kadar bolje da je vidiš.

Vido

I u moru svih tih značenja, dok smo na jednoj od ekskurzija probale kolač od kumkvata i pitu od limuna, na ogradu terase sa predivnim pogledom na Paleokastricu, sleteo je ogroman leptir.  Odmah sam uzela telefon kako bih zabeležila taj momenat, ali su dva Amerikanca došla do ograde i već sam pomislila da će mi leptir zauvek pobeći. Ali ne. Leptir se nije ni pomerio. Sačekao me i dao mi vremena koliko god je trebalo. Kao da je bio tu zbog mene, kao da mi je nešto poručivao svojim čekanjem, onako predivan, na onako predivnom mestu.

Transformacija

Pa da.

Leptir, simbol transformacije.

Ali tu se značenja ne završavaju. Jer sledeće sam godine opet otišla u Grčku, i to sasvim „slučajno“  u – Metamorfosis.

Radovi u toku.

Transformacija još traje.

Metamorfosis

Čudesno je to. Pitala sam se zašto uvek Grčka u tim značenjima? Zašto Itaka?  Zašto onog momenta kada prođe Nova godina i proviri januar, mene spopadne moja omiljena strana zemlja i onda se ne smirim dok ne vidim da li ću na Egejsko ili na Jonsko more. I setim se. Baš dok sam nizala reči za ovaj post.

Prvi put sam bila u Grčkoj sa mojom porodicom, posle petog osnovne. I sećam se te naše vožnje po Olimpu i legende koja kaže kako se ne može na vrh planine, jer tamo žive bogovi. U mom dečjem umu to je bilo potpuno fascinantno. Misterija. Očigledno je i tati bilo zanimljivo, pa se potrudio da se popnemo kolima što više. A onda je u jednom trenutku postalo previše strmo, besmisleno i opasno. Vratili smo se, a mene je Olimp nastavio da kopka. Jedna od najdražih knjiga iz detinjstva je „Junaci antičkih mitova“ koju sam često prelistavala i upijala zanimljive priče. Sećam se kako sam u prvom srednje odgovarala iz srpskog “Ilijadu”, a da je nisam ni pročitala. Sve sam znala i naravno dobila peticu. Još bila i pohvaljena.

Odatle je krenulo. Zbog toga mi je Itaka snažno zazvonila kada je spomenuta, pa još u takvom trenutku.

Kada počnemo da uočavamo simbole u svom životu, kao što je ovaj moj sa Itakom, o kakva se slika otvara pred očima! Kao u onom videu sa umetnikom koji obema rukama nabacuje boje na platno i čini ti se da su njegovi pokreti bez ikakvog reda i smisla jer su tako nekako divlji, neobuzdani i pomalo ludi, pa imaš utisak da je taj haos koji stvara sam po sebi umetničko delo samo zbog načina na koji ga stvara. I kada žustri pokreti počnu polako da se smiruju, kada njegove ruke uspore, tada učine još samo jedan potez, a to je da sliku okrenu za 180 stepeni. I ukaže se portret toliko savršen da ostaneš potpuno bez teksta kako je jedan takav haos mogao da kreira tako jasnu sliku. On je sve vreme stvarao portret tu ispred tebe, a ti o tome nemaš pojma.

E baš to je naš život kad se uoči smisao. Kad shvatiš da nije skup nasumičnih događaja koji su tu samo da bi te činili srećnim ili tužnim, već da je mozaik u kome svaki delić ima svoju funkciju. I počela sam da osećam tu ogromnu energiju koja se nalazi svud oko nas, a koja nas ujedno i prožima, onu koju će neko nazvati Bog, Univerzum ili Viša inteligencija, kako god. I stekla sam utisak da u toj energiji postoji samo moj otisak u koji samo ja mogu da se smestim i da taj otisak ima svako ljudsko biće na planeti. I kad klikneš u taj otisak, kada se umetneš u njega savršeno se uklapajući jer je otisak napravljen po tebi, tada postaješ jedno sa tom energijom, puzla koja je došla na svoje mesto i koja dalje nastavlja ne kao odvojeni beznačajni komadić, već kao deo jedne beskrajno moćne celine.

I tada zastaneš.

Samo staneš.

I osetiš kako ti sve dolazi, sve što treba.

Zanimljivo je kako nekad u životu jurimo za ljudima, stvarima, događajima, a oni nam uporno izmiču. Kao kad u moru plivaš za loptom da bi je dohvatio, a kako napraviš zamah ka njoj, za toliko ti je talas odvuče i stalno si na istom odstojanju, nikako da je stigneš. A onda shvatiš da samo treba da se zaustaviš i sačekaš da vetar promeni pravac, pa će lopta sama doći tebi, bez da ulažeš sav taj ogromni trud.

Kada nemamo vere, tada se plašimo da stanemo, jer mislimo da će vetar loptu zauvek odneti.

Kada imamo vere tada znamo – doći će. A ako lopta i ne dođe, doći će nešto mnogo bolje.

Možda brod.

Onaj kojim će se lepše putovati do Itake, jer si se sa besnim Posejdonom uspešno izborio.

Itaka 2

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *