Iz nekog razloga koji još uvek ne mogu da dohvatim, najviše volim ovaj deo godine. Ulazimo u završnicu, i ako bismo godinu posmatrali kao partiju šaha mogli bi reći da su figure uglavnom razmenjene, rokade izvršene, na polju nije preostalo mnogo figura, ali se bitka i dalje vodi ako ne za pobedu, a ono bar za neki solidan remi. Na jednoj strani table mi, na drugoj život. Nekad nas zapadnu bele figure, nekad crne, nekad smo bolji u otvaranju, nekad u završnici (a ima i onih koji u zapetljanoj središnjici briljiraju, nisam od tih). A nekad nam se baš učini da je život i mogao da nam da nekog topa fore pa da bar koliko toliko budemo izjednačeni.

I kako se godina bliži kraju, tako sve više liči na one brzopotezne partije kad vreme ističe, a treba još dosta poteza da se povuče. Podseća me na davne tatine mečeve sa njegovim drugarima kada je kazaljka na satu došla do samog vrha, crvena zastavica samo što ne padne, a oni lupaju po onom satu, figure padaju po polju i savršena pozicija se pretvara u poraz jer je zastavica pala, a protivnik dobio partiju.

A to samo zato što smo zaboravili da igramo spore partije, a satove za meč navijamo na pet minuta i za to vreme treba da uradimo sve što treba, baš onako kako treba. Sizifov posao. I zbog toga nas trka sa vremenom opominje da, ako se upustimo u nju, možemo biti uskraćeni za fer-plej. Zato je mnogo mudrije vreme pretvoriti u saveznika, nego ga imati za protivnika. Koketirati sa njim. Zavoditi ga. Ići ukorak sa njim, ne nadmetati se. Igrati sporu partiju sa životom. Jedino tako onaj mali pešak sa B2 može stići do počasnog mesta na kome će biti krunisan u kraljicu i doneti pobedu. Ako ne ove, a onda sledeće godine. Nema veze. Bitno je da se igra, nadmudrujemo se život i mi, i kako god ova partija da prođe, dogodine počinje nova.

Baš volim kraj godine.