Svako ko je okusio podstanarski život posebnim nijansama boji reč “gazda” ili “gazdarica”, uglavnom tamnog kolorita. Ja moram reći da sam imala sreće po tom pitanju, osim u jednom slučaju kada sam iz oronulog stana u Zemunu prešla u garsonjeru na Karaburmi. Istina, u Zemunu mi je posao bio na deset minuta peške i Dunavski kej isto tako, a gazdarica duša od žene. Ali, tamo sam noću naletala na puževe golaće u kupatilu, a dok sam spavala morala sam da se okrećem na stranu suprotnu od zida, da bih manje osetila miris memle. Jednom prilikom kada mi je brat pomagao da preselim neke stvari i kada je video gde živim, samo je odmahnuo rukom i rekao kako mu takav Beograd ne treba. Znala sam tačno šta time misli, ali on nije mogao znati šta mislim ja u tom trenutku. To je bila samo stanica na kojoj sam se vrlo kratko zadržala i u datom momentu korak bliže onom što sam htela. Koliko god taj korak izgledao kao korak unazad.
Kada sam posle toga sedela u malenoj novoj garsonjeri sa dva krovna prozora u učtivom razgovoru sa ženom koja se predstavila kao bivša manekenka, bila sam srećna što je od svih izabrala baš mene za svoju stanarku. Tražila je depozit i jednu kiriju unapred, što mi je delovalo korektno. Dva dana pre nego što ću se useliti, nazvala me je i rekla kako se nismo dobro razumele i kako njoj zapravo treba dve kirije unapred (uz depozit, naravno, koji mi nikada kasnije nije vratila iako sam sve obaveze na vreme izmirila). Nije mi mirisalo na dobro, ali nije mi se ni ostajalo u stanu u kom su se zidovi samo mesec dana nakon krečenja uveliko gulili, a vlažna fleka se propela poput vranca koji se namerio da preskoči preponu. Kako je to bio veliki udar na moj mali kućni budžet, bila sam primorana da potražim još jedan posao. I tako sam jedno vreme radila u dve apoteke. Jedna je bila na početku Zemuna, a druga u Sarajevskoj. Ujutru, kada bih došla na stanicu na trenutak bih zastala u dilemi na koji autobus treba da sednem, šesnaesticu ili dvadeset trojku. Stalno sam bila na oprezu da ne promašim ili smenu, ili apoteku. Tako premorena, bila sam lak plen za džeparoše u prevozu, pa su mi uzeli i ono malo zašta sam se toliko trudila. Doduše, prvi i jedini put. Za njih imam poseban nos i dva puta se desilo da sam ih uhvatila sa rukom u mojoj torbi i oba puta osujetila u nameri. Ovoga puta moji instinkti su iz razumljivih razloga zakazali.
U garsonjeri na Karaburmi sam dočekala Novu 2006. Uživala sam u nežnoj boji zidova i krovnim prozorima koji bi s vremena na vreme bili zatrpani snegom. A najlepše je bilo tokom vedrih noći, kada sam ležeći u krevetu gledala zvezde. Na zimskom nebu uvek mi je najdraži bio Orion, o kome sam kao tinejdžerka spevala pesmu čiji prvi stihovi glase:
“Četiri zvezde na nebu sjaje
Tako večno i tako milo,
Svetlost njihova spokojnost daje
I besmrtnost onome što se zbilo”
U tom davnom periodu, svaka od zvezda je dobila ime i ta imena i po kome smo ih zvale smo znale samo moja drugarica Veki i ja. Orion mi je uvek budio te lepe uspomene, a mogućnost da ga posmatram iz kreveta činila me je posebno povlašćenom.
Međutim, samo dva meseca nakon useljenja, gazdarica mi je saopštila da prodaje garsonjeru, ali da ja slobodno mogu da ostanem u njoj dok se ne proda. Nije mi se dopala ideja da nepoznati ljudi ulaze u moj prostor, a naročito ne kada ja nisam kod kuće i odmah sam se bacila na novu potragu. Kako sam se već bila izveštila u traženju stana i ovog puta sam dala oglas kako tražim stan, navodeći linije autobusa koje su mi bile važne. To je bio dobar potez jer sam znala da će me na taj način naći vlasnici stanova, ne želeći da imam posla sa agencijama. Osim toga, naomiljenija kategorija podstanara su žene koje su same, nepušači, sa sigurnim primanjima, po mogućnosti zaposlene u državnoj službi. Jedino se tu nisam uklapala, ali sam kao apotekarka svakako ulivala poverenje.
I onda je nazvao Mića, glavna zvezda ove priče. I premda mi je koleginica tvrdila da nije Mića nego Mica, nakon što se javila na telefon, ja sam ipak bila uverena da je u pitanju muškarac. Izdavao je stan na Vračaru, blizu Beogradskog dramskog. Lokacija mi je bila privlačna, a i cena, pa nisam htela da gubim vreme i odmah sam otišla da pogledam stan. Navikla već na istraživanje grada, brzo sam pronašla zgradu ispred koje me je čekao Mića. Ličila je na jednu od onih iz “Otpisanih” na kojoj su se još uvek videli tragovi borbe i po kojoj bi se reklo da su Prle i Tihi imali žestok okršaj sa Švabama. Već na prilazu noge su usporile same od sebe znajući šta bi unutra moglo da me očekuje. A prvi koraci kroz hodnik pokazali su da su strepnje bile opravdane. Zapahnuo me je jak miris memle, koji mi je još uvek bio u nozdrvama od zemunskog stana, s tim da je ovde bio izmešan sa mirisom svežeg maltera, usred januara, što je gomili isparenja slobodno moglo da dodeli status bojnog otrova. A tek kada sam videla da treba da silazimo dole, umesto da se penjemo, došlo mi je da pobegnem. Ipak, iz pristojnosti sam ostala i ostavila mogućnost Mići da se podiči svojom imovinom. Na sve strane se videlo da su podrumske prostorije u fazi renoviranja.
Ponosan na vlasništvo, Mića me poveo u obilazak.
– Ovde su bile dve studentkinje, a sad ću tu da budem ja – reče on neodređenim muško-ženskim glasom, a ja sa zebnjom pomislih na tu decu koja su boravila u ovakvom prostoru.
– Sve sam ja to renovirao – nastavlja moj dobri, nesuđeni gazda dovodeći me do male prostorije u kojoj je miris maltera bio najjači, pa čak na momenat prigušio miris buđi
– A ovde će da bude PRELEPO kupatilo – reče on sa ponosom čoveka koji je upravo osvojio zlato na Olimpijskim igrama. Samo sam klimnula glavom u znak odobravanja, a on, videći snebivanje na mom licu reče:
– Ja ću biti tu, ali ti nemoj ništa da se plašiš. Ja ću da ti budem kao drugarica, časna reč!
Opet ja klimnem glavom, kao razumela sam, a kako je i dalje shvatao da me nije ubedio, kao poslednji argument ispali:
– Imam ja još jedan stan na Slaviji, slobodno možeš i njega da pogledaš. Istina, tamo nema kupatila u stanu, ali svako ima svoj tuš u zajedničkom kupatilu na spratu, ništa nemoj da brineš.
Zahvalih se ja Mići i punim plućima udahnuh vazduh onog momenta kada sam izašla na ulicu. Ali, nikada više posle toga reč “prelepo” nije za mene imala isto značenje. Svaki put, kao po komandi kada bih je čula, pred oči bi mi iskočilo Mićino prelepo kupatilo.
Nakon toga imala sam još samo jedan poziv i još samo jedno podstanarsko iskustvo. A onda, moj stan i samo moje prelepo kupatilo. I premda bi ono u očima esteta bilo sasvim obično, za mene je prelepo, kao za Miću njegovo. I potpuno razumem čoveka, samo mi je žao što je na mom klaviru od reči, dirka “prelepo” zauvek raštimovana.