Period između dva Božića sasvim ozbiljno izgleda kao legitimno vreme za čuda, onako sa Novom godinom u sredini. Napolju sneg, vrte se božićni filmovi, svetle lampice sa jelki i ispred nas je novi period koji nam može doneti baš ono što najviše želimo. Idealno vreme za bajke. „Zimsku bajku“ sam počela da pišem krajem 2012. Naxi radio je organizovao konkurs za kratku priču pod tim nazivom, a nagrada je bila putovanje za Beč na doček Nove godine, koliko se sećam. Poželela sam da učestvujem pošto me je naslov privukao, jer je to period godine koji najviše volim i sa lakoćom ću da pišem o njemu, a privukao me i Beč. Nikad nisam bila tamo. Počela sam sa pisanjem, imajući u glavi celu priču, a onda pomislila: a šta ako pobedim? Ionako teško da bih uspela da dobijem slobodne dane baš za Novu godinu, jer je to vreme kada u apoteci ima najviše posla. Ne znam zašto je tako, valjda je ljudima ostalo ono od ranije da su sve prodavnice i apoteke danima zatvorene, pa da se snabdeju na vreme. A u stvari ne radi se samo prvog januara. Osim toga, i džeparac bi mi bio jako tanak, uprkos tome što je u pitanju bio plaćen aranžman. Izgubila sam volju da dalje pišem, a započetu priču smestila u folder gde se nalaze ostale njene drugarice.

To što sam pomislila da bih mogla da pobedim je delom zbog toga što stvarno verujem u čuda, a delom i zato što sam pre toga samo jednom u životu učestvovala na konkursu za kratku priču, negde 2003. i stvarno osvojila prvo mesto. Jeste da je to bilo u malom gradu i sa mnogo manjom konkurencijom, ali šta ima veze, ako je moglo onda, može opet. Kao ono sa televizijom.

U vreme kada sam počela da pišem „Zimsku bajku“ bila sam singl i prilično ok sa sobom ako tako i ostane. Razmišljala sam ovako: sama sam, lepo mi je, osećam mir. Ako to treba da bude moj put, pa dobro. Ali, ako naiđe neko sa kim će mi život biti lepši nego ovako, super! U stvari jedino u tom slučaju i pristajem da budem u paru. Ni slutila nisam kada će i kako moja priča koju sam ćušnula u folder biti završena.

Kada sam godinu dana kasnije pregledala šta sam sve ostavila nezavršeno, naletim na moju započetu „Zimsku bajku“. Na tren sam bila zatečena u kojoj meri su se u međuvremenu okolnosti promenile, a priča koju sam zamislila u glavi dobila na neki način svoje ostvarenje. U jednom momentu sama kitim jelku, u drugom sam udata žena. I sve se odigralo neverovatno brzo. Ništa nije bilo od Beča, ali eto mene u Emiratima i to u paru. I to kakvom!

Nakon što sam se po ko zna koji put lično uverila kako su čuda moguća, odlučim da priču završim. Malo mi je nedostajalo zimske atmosfere, snega, pa je to bio divan način da je sama napravim. „Zimska bajka“ se pozdravila sa svojim drugaricama iz foldera za nedovršene priče i preselila se na blog. I dok svima koji je čitaju deluje samo kao još jedna obična bajka, meni je podsetnik da nikad ne prestajem da verujem u čuda.

Sada, još jednu godinu kasnije mislila sam da tu priču ponovo podelim na svojoj fejsbuk stranici, jer je prava za pred Novu godinu. A onda shvatim da će biti mnogo bolje ako napišem priču o tome kako je ta priča nastala. Kao dokaz da se čuda dešavaju svima, samo ako verujemo da je to moguće. Istina je da u tome što verujemo katkad možemo delovati i naivno, i smešno. Ali to nije važno, jer sve dok smo otvoreni za divne nove mogućnosti i zahvalni na onome što već imamo, postoje šanse da uplovimo u svet o kome smo samo sanjali. Zato večeras, kada svetla padnu po snegu, a on zasvetluca kao da je posut sitnim dijamantima i kada se Nova godina približi tako da joj se više nikako nije moguće izmaći, zamislite želju. Zaboravite sve ružne vesti i sve što vas čini tužnim. Zamislite jedno samo svoje čudo i zamislite kako se ostvarilo. I budite srećni zbog toga. Zahvalite se na toj radosti i otključajte vrata kroz koje čudo može da dođe i nemojte da navirujete svaki čas pitajući se gde je. Doći će tačno tada kada bude trebalo i ako bude trebalo. Doći će onome ko mu se raduje, a ima li lepšeg vremena za tu radost od novogodišnje noći.

Srećno !!!!