Reci šta te raduje – Dan koji menja sve (9)

Nakon raskida sa Danijelom, Marija je još više proredila društvene aktivnosti. Čak su i druženja sa Milom postala ređa, jer je sada svaka od njih želela da ćuti o svom bolu. Mila bi i uspela da prevaziđe ono što je tišti počinjući priču o deci, ali je shvatala da je Marija uopšte ne sluša. Nije joj zamerala jer je bila zaokupljena obavezama i znala je da u ovim okolnostima, kada je jedna od njih udata i majka, a druga devojka, polako nestaju zajednička interesovanja i da je ono što ih je najviše vezivalo ostalo negde u prošlosti. Međutim, koliko god da su se retko viđale i čule, još uvek su zadržale bliskost koja se prepoznavala svaki put kada bi započinjale novi razgovor kao da su stari tek završile, kao da pauza nije ni postojala.

Sa druge strane, Marija se davila u svom bolu. Svedok za to joj nije bio potreban. Baš u momentu kad joj se učinilo da stvari idu nabolje, da se polako vraća u normalu, zatekle su je vesti o Danijelovoj ženidbi. Tek tada je shvatila da je daleko od potpunog oporavka, da će joj trebati dosta vremena da sve prevaziđe. Odlazila je na posao, pravila je kolače, čitala, spavala i plakala naizmenično ‒ jednom zbog bake, drugi put zbog Danijela. Bol je bila razbacana na sve strane po stanu i svaki čas bi negde nagazila na nju. Navikla je na to.

Povremeno bi uzimala naninu fotografiju sa komode i govorila:

– E nano, nano. Mnogo si mi lepih priča ispričala, ali ja ne znam koliko mogu da verujem u njih onako kako sam nekada verovala. Znaš li da u ovom trenutku u meni ne postoji ni jedna jedina srećna misao?

Privila bi tada fotografiju na grudi, a onda je i poljubila. Znala je dobro šta bi joj baka odgovorila da je sada tu:

– Bog će se postarati, dušo moja.

Čitavu godinu nakon Danijelove ženidbe smenjivali su se periodi kada je pokušavala da se izvuče iz kovitlaca bola u želji da nastavi sa svojim životom i kada bi je bol ophrvala. Nije videla način. Zatvorena i povučena, teško je mogla da nazre rešenje koje bi bilo drugačije od ovog života koji sada živi. Na novu vezu nije pomišljala i ništa joj nije moglo izazvati osećanje radosti. Kao posle teškog gripa, izgubila je osećaj za ukus i miris, ali ovog puta bili su to ukus i miris života. Dani su toliko ličili jedni na druge, kao da su se spuštali sa kopir mašine. Jedino je bol napadala uvek sa novih pozicija. Nekad bi iskočila iz kutije sa kamenčićima, nekad iz ormara u koji je ostavila Danijelovu majicu, a najčešće bi se uvukla u note neke drage pesme. Tada bi je obavila kao dim udahnut punim plućima koji bi zatim, namesto kiseonika, otputovao do svake ćelije u telu.

– Dođi da mi pomogneš za Katarinin rođendan, doći će više gostiju nego što sam mislila ‒ čula je Milu, koja je naslućivala onaj maleni, živi deo Marijinog bića, silno želeći da dopre do njega. Iako glas sa druge strane žice nije ostavljao prostora za odbijanje, Marija je nastojala da taj prostor pronađe. Ti dečiji rođendani su joj bili opterećenje. Otići tamo, biti izložen raznim pitanjima na koje ni sama nije imala sve odgovore, činilo joj se zastrašujuće. Ranije je uvek odlazila sa Danijelom, a sada mora da ide sama. Nisu uvek svi pažljivi i obzirni, a ona je bila ranjiva. Osim toga, u tim prilikama je izbliza mogla da vidi Milin život, sa mukom ušminkan i namešten za poglede drugih ljudi, i uvek joj se vraćala misao kako je Mila  mogla za sebe da učini mnogo više od toga ‒ a nije. Niti je pomišljala da bilo šta promeni, samo se pomirila. Razmišljajući o rođendanu u svojoj glavi videla je gomilu ljudi, uglavnom poznatih, nezanimljive razgovore i sažaljive poglede upućene njoj ostavljenoj. Sve joj se činilo previše odbojnim. Smetao joj je Markov odnos prema Mili i pogled na njegove roditelje koji budno motre da li je Mila iznela na sto sve što treba i da li je sve uradila na vreme onako kako treba, tačnije ‒ kako oni očekuju; u mislima je videla Miline roditelje koji bi se smestili u ugao sobe sa senkom brige preko prerano ostarelih lica, posmatrajući svoje dete kako pokušava da balansira između zahteva, želja, naredbi i molbi. Tu su i njihovi kumovi, prijatelji, komšije, rođaci, svi nakrcani u prostranoj sobi koja odjednom izgleda mala i tesna, a među njima Mila sa mnoštvom ruku koje stižu sve. Nekako joj je uvek najviše bilo žao Mile za dečije rođendane.

Poslednja tri je preskočila. Napravila bi tortu i kolače i zamolila Milu da dođe po njih. Nije bila spremna za suočavanje sa ljudima, niti sa sobom među ljudima. Mila je prihvatala njeno odsustvo nadajući se da će sledeći put biti drugačije. Ovog puta smislila je taktiku kojom joj neće ostaviti mogućnost da vrda, bez obzira na arsenal izgovora kojim je Marija raspolagala kada je trebalo da izbegne gužvu.

Dan koji menja sve1

Međutim, iz nekog tajanstvenog razloga sada je prvi put razmatrala mogućnost da ipak ode. Pitala se da li bi se nešto promenilo kada bi dodala novi događaj iskopiranim danima? Mali, živi deo u njoj neprestano je postavljao ovo pitanje, dok je ona u koferu prepunom izgovora tražila onaj pravi za ovu priliku. Ma gde se deo, pitala se preturajući, uverena da ima jedan baš kao stvoren za današnji dan. Malo kasnije će nazvati Milu i reći joj nešto sasvim drugo, nešto što do sada nije, samo da nađe to parče pravih reči koje do sada nije koristila, jer što je duže tražila, to joj je postajalo jasnije da je sve već mnogo puta upotrebljeno, pa joj je njen kofer sa izgovorima delovao kao ormar pun iznošene garderobe.

„Aha, evo ga“, pomisli ona pobedonosno i talas olakšanja što će izbeći gužvu preplavi joj grudi. „Ne mogu da idem, imam zakazano kod oftalmologa i, ako sad ne odem, moraću da čekam dva meseca na sledeći slobodan termin“, reče sama sebi kao da objavljuje pobedu.

U ovakvim situacijama nikada nije lagala već je tražila nešto što jeste istina, samo što je ta istina mogla blago da se dotera, tek toliko da nije laž. Tačno je i to da već dugo odlaže taj pregled, ali je ovo sjajna prilika da ipak ode. Kao i obično, napraviće tortu i kolače, a Mila će doći da ih odnese. Kako je sve to poslagala u svojoj glavi, bol se opet isceri pobednički gledajući je iz ugla sobe.

„Marija, nije u redu to što radiš“, reče onaj mali, živi deo u njoj. „Pokušaj bar jednom da ne misliš na sebe, molim te. Pokušaj da misliš na Milu, na Katarinu i Davida. Seti se dečijih lica kad ugledaju tortu i seti se samo šta bi ti rekla nana. Da li bi ona volela da odeš?“

Ovaj argument je bio jači od bilo kog izgovora i samo je izleteo iz srži njenog bića koje se još uvek koprcalo u želji da pobegne iz nametnutih okova.

Sutradan, nakon što je došla sa posla, spakovala je već spremne kolače i tortu, a zatim se zaputila kod drugarice bez mnogo razmišljanja.

Dan je protekao iznenađujuće brzo. Prvi put nakon mnogo vremena izašla je među ljude i zaista bila sa njima potpuno. Nije uočila šta se dogodilo i kako je došlo do promene, ali nije bilo onako kako je očekivala. Niko se nije raspitivao o njenom ličnom životu, niti su joj smetale užurbane pripreme. Čula je sebe kako se smeje, priča neke nevažne stvari, dok su joj ruke same od sebe postrojavale čitavu armiju šarenih kolačića. Mila je bila dobro raspoložena videći svoju drugaricu kako se najzad izvukla iz ljušture, pa makar na jedan dan. Začudo i Marko je bio dobre volje da je za trenutak pomislila da su se stvari promenile nabolje za ovo vreme dok je ona bila van aktuelnih događaja. Sve je izgledalo drugačije i kao da su zraci neke nade, koju još uvek nije prepoznala, počeli da sijaju preko njenog lica. Toliko je bilo ljudi, događaja, mesta na koje je potpuno zaboravila, i toliko malih, sitnih zadovoljstava na koja dugo nije pomišljala ‒ od veselih nota, potpuno drugačijih od njene svakodnevne muzike, do obične priče o tome kako se pravi najbolja čokoladna glazura. Pomislila je kako bi joj izgledao dan da je ostala kod kuće okićena novim izgovorom i stresla se. Bio bi to još jedan copy‒paste dan, poznat do detalja, do poslednje sekunde.

I premda nije imala mnogo prostora za razmišljanje jer je razgovor žena koje su došle da pomognu Mili tekao neprestano i ona je učestvovala u njemu, ipak se na trenutak zapitala zbog čega uporno izbegava da prisustvuje ovakvim događajima kad na kraju krajeva na njima može da bude sasvim lepo. Šta je to u njenoj prirodi što je tera od ovakvih situacija, a realno uopšte nema razloga za to? Ovo pitanje joj je uvek dolazilo u momentima kada bi se u društvu ljudi osećala lepo, pa joj nije bilo jasno zbog čega ih izbegava. Kako je pitanje bilo komplikovano, a za razmišljanje o tome nije bilo ni mesta, a ni vremena, samo je odbacila zalutalu misao prepuštajući se veselom ćeretanju. Čak se par puta slatko nasmejala na lokalne tračeve, iako ih sama nikada nije širila. U glavi joj je bilo bistro i veselo. U stvari, osećala se sjajno zbog toga što nije mogla da se preda poznatom očajanju, što je stalno bila zaokupljena nečim što joj je odvlačilo pažnju od dobro poznatog blata po kome je svakodnevno gacala. Osim toga, spontano je preuzela organizaciju u kuhinji gde je nekoliko Mili bliskih žena slagalo hranu na tanjire. Prijalo joj je da posmatra kako posao dobro odmiče zahvaljujući njenom vođstvu. To joj je ulilo samopouzdanje za koje je mislila da je u njenom slučaju odbeglo na neodređeno vreme. Potpuno je potcenila svoju vrednost i mogućnosti sa kojima raspolaže, pa se u njoj odjednom probudio osećaj da može mnogo, mnogo više nego što je za sebe mislila. „Pazi, pa život može da bude i lep“, pomislila je iznenađeno.

Share and Enjoy !

0Shares
0 0

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *