Kada imaš trinaest godina pa pišeš dnevnik to je sasvim normalna stvar, kao način da se tinejdžerska stvarnost zabeleži, preispita, svede u redove koji neće odgovoriti niti kritikom, niti osudom. Ali kada iste te redove čitaš nakon više od trideset godina, onda cela priča dobije sasvim drugu dimenziju.

Dnevnik sam počela da pišem u sedmom osnovne, sa namerom da vežbam za srednju školu, kada ću iz književnosti imati obavezu da to radim kao domaći zadatak. Učinilo mi se zanimljivim da probam, pa sam krenula tako što sam poput mnogih mojih vršnjakinja dnevniku dala ime, stičući utisak da se na taj način obraćam svojoj zamišljenoj drugarici. Kada je došao prvi srednje, zaista smo morali da vodimo dnevnik, a ja sam tada već uveliko svoje misli pretakala u svesku na linije sa plastičnim omotačem, ispod koga sam umetnula crtež neke lepe plaže sa kupačima. Bilo mi je nezamislivo da na isti takav način pišem i za školu, pa sam počela paralelno da vodim ovaj obavezni dnevnik, koji je bio pisan tako da zadovolji standarde neophodne za dobru ocenu. Pisala sam ga neredovno, a nisam se nikada potrudila da ga sačuvam jer sam smatrala da nema nikakvu vrednost.

Vremenom je pisanje preraslo u potrebu, možda više nego u naviku. Dešavalo se da nekada pišem svega par puta godišnje, a onda da se u toku kratkog vremenskog perioda ispišu stranice i stranice. U jednom trenutku sam shvatila da pišem samo onda kada se osećam loše i što sam se ja lošije osećala, to su stranice bivale brojnije.

A nije ni čudo.

Ako znamo da sam se udala sa sedamnaest i da je taj brak bio rezultat sukoba sa ocem, udruženog sa nečim što sam ja zamišljala kao ljubav, onda je razočarenje bilo logična posledica s tim što je posledica trajala punih četrnaest godina. Što bi značilo – mnogo materijala za pisanje. Iako se nakupilo nekoliko svezaka iz tog perioda, do sada ih nisam otvarala.

Prođe i to, a ja sam nastavila da pišem samo što to više nije imalo terapijsku svrhu. Kako je vreme odmicalo, ono što sam pisala bivalo je vedrije, a koliko god da je bilo nepovoljnih situacija uvek je kroz njih provejavao duh optimizma. I taj period, koji ispunjava sada već više od 15 godina, volim s vremena na vreme da pretresem, tek da vidim gde sam na svojoj vremenskoj, duhovnoj, životnoj liniji. Koliko sam daleko odmakla na svom putu za Itaku.

I u tome je najveća vrednost dnevnika. Kada postoji kontinuitet u pisanju koji traje više od trideset godina veoma lako se može uočiti kako je put tekao i kako se razvijala jedna lična istorija. Usponi, padovi, radosti, tuge. Ljudi koji su prolazili, neki samo da bi prošli, neki da bi ostali, neki da bi prošli, ali ipak zauvek ostali tu. Čudno je. Neki od njih nikada neće saznati da su ostali zapisani, niti će moći da spoznaju emociju kojom su nekada davno u dnevniku nekoga iz njihove prošlosti obojeni. Često sam razmišljala kako bi od toga mogla nastati jedna lepa knjiga, ali nisam dovoljno spremna da ono što je toliko lično učinim javnim. Osim toga, mnogi se u tim redovima ne bi našli svojom voljom. A to je onda pomalo zadiranje u nečiji tuđi život i nisam sigurna koliko na to imam pravo. Zbog toga sve ostaje tu, u sveskama i wordovima.

Ali neumorno pišem i dalje. I to više nego ikada. Pre osam meseci moj dnevnik je ponovo dobio jedan sasvim novi oblik. U želji da pisanje pretvorim u rutinu počela sam svakog jutra, čim se probudim, da pišem hiljadu reči. Razlog zašto je to odmah nakon buđenja jeste što je nesvesno tada najbliže, a tanka linija između sna koji se upravo završio i dana u najavi širi se riznicu iz koje se može zahvatiti mnogo dragocenosti. Najlakši način da započnem pisanje svakog jutra jeste da se bavim dnevnim događajima, a nekako spontano kasnije dođe ono o čemu zapravo želim da pišem, o mojim razmišljanjima na razne teme kojima se svakodnevno zaokupljam. I tako se tka neko novo ruho moje lične istorije, beležene ovoga puta na novi način i vrlo intenzivno. Do sada svaki dan u tih osam meseci ima svojih hiljadu reči. Ne bi se reklo po mojim blogovima koji su prilično pusti, retko bogaćeni novim tekstovima. Ali to sam ja. Uvek manje na površini, gde se vidi, i uvek više u dubini, gde se osećam skriveno i sigurno.

Drago mi je da sam pisala dnevnik sve ove godine. Iako još uvek nisam spremna da zavirim u sve sveske, dopada mi se osećaj kada sretnem sebe iz nekog drugog vremena. Kao da imam vremeplov koji mi omogućava da zavirim u neke davno zaboravljene delove svog života i doprem do nedostajućeg dela mozaika koji mi je falio da zaokružim celu sliku.

I još nešto. U tim sveskama nema mnogo pravih tajni, kao što bi se po naslovu dalo zaključiti. Ono što je najtajnovitije jeste nit koja se otkriva tek sa ove udaljenosti, a koja tvori putanju. Poput krugova u žitu, koji izbliza izgledaju kao nasumične smene uspravnih i poleglih stabljika, tek sa visine zapažaš pravilne oblike i diviš se njihovom savršenstvu. Ali da bi mogao da ih uočiš, moraš se izdići duhom, dovoljno visoko. Otkrivaju se zakonitosti, obrasci, razlozi. Vidiš mapu svog života iz jedne sasvim drugačije perspektive pa postaneš svestan odgovornosti za sve ono što tek treba da ucrtavaš u nju. A tajna koja se najviše otkriva jeste spoznaja koliko je samo sećanje nepouzdano i varljivo. Kada događaje iz prošlosti tokom vremena filtriramo, obrađujemo, klešemo i prilagođavamo uverenjima koja se na tom putu mogu promeniti, dobije se slika za koju smo potpuno sigurni da je verodostojna. A nije. Jer kad se dohvatimo davno ispisanih redova iz njih izviri sirova slika onoga što je stvarno bilo i onoga kako smo se tada zbog toga osećali, i tek tada shvatamo koliko su te dve slike različite.

A najdivnija tajna je što otkrivam staru sebe u novom svetlu. Ona ja iz prošlosti gledana ovim ja iz sadašnjosti tvori osobu koja se mnogo bolje razume, lakše opravdava i manje osuđuje.

I zato treba ostaviti pisano svedočanstvo o sebi, za sebe. Taman ga nikada niko ne video. To je veliko bogatstvo čija se vrednost umnožava kako vreme odmiče. Kao kad nađemo traku  od kartona koja je stajala pričvršćena za zid dečje sobe i na koju je ucrtavano kako smo rasli i porasli. Pa odjednom postanemo svesni razlike između najniže i najviše crte. To je ono što smo u međuvremenu postali, samo što nam je sada jasnije – kako.