Neko beži iz anonimnosti, a neko bi da se u njoj sakrije. Jedna od stvari koje su mi najviše smetale kada je u pitanju život u maloj sredini jeste činjenica da se svi poznaju. Mene su prvo znali kao veterinarevu ćerku, pa sam radila u prvoj privatnoj apoteci u gradu u koju su svi dolazili, da bi me na kraju bilo i na lokalnoj televiziji. E tu sam stvarno morala da pobegnem.
Nakon mojih srednjoškolskih iskustava sa priredbi, recitovanja, glume, pevanja, javni nastupi mi nisu bili strani. Nikada mi nije bio problem da pričam pred većim brojem ljudi. A naročito ne kada sam imala šta da kažem. Desilo se tako da sam na lokalnoj radio stanici bila gost dva puta. Jednom kao vlasnica biljne apoteke, jedine u to vreme i jedine uopšte tamo, koju sam otvorila iz velike ljubavi prema lekovitom bilju i iz ogromnog nedostatka ljubavi prema poslu u onoj pravoj apoteci. Drugi put kada smo osnivali gradski hor, sa namerom da se pozovu ljudi i pridruže našem pokušaju da poradimo na kulturnom životu grada. I tu sam negde spomenula da ne bih imala ništa protiv da ponekad sarađujem sa radio stanicom. Čula me je devojka koja je tamo radila i vrlo brzo smo napravile dogovor. Uskoro sam spremala prilog o lekovitom bilju koji je išao jednom nedeljno. Kada se nakon izvesnog vremena pokrenula lokalna TV stanica, pozvali su me da radim nešto za njih ukoliko želim i tako sam neplanirano stala pred TV kamere. Za mene je to bilo vrlo zanimljivo iskustvo. U početku su to bile emisije o zdravom načinu života, da bih na kraju proširila temu pa je bilo priče o svemu i svačemu. Čak sam pred sam odlazak u Beograd uradila jednu emisiju o putovanjima koja je trajala neopravdano dugo. Iz tog perioda ostale su mi lepe uspomene i jedno drago stvorenje koje se sa televizijom još uvek ozbiljno druži, a ne ovako kao ja.
Ono što mi je bilo najinteresantnije dok sam radila te emisije jeste sam proces, od priprema, preko snimanja pa do emitovanja. Bilo je zanimljivo snimati, pa lupiti nešto, slatko se nasmejati i snimiti ponovo. To je ogromna prednost nad emisijama koje idu uživo i gde baš mora da se pazi da ne izleti neki “New Now” koji je prvo bio pošalica, a onda se našao tamo gde najmanje treba da se nađe. Obično nisam kasnije gledala te svoje emisije. Tačnije, nisam u to vreme ni imala televizor u kući, niti mi je trebao. Nije mi stalo do toga da gledam sebe na televiziji, niti mi je bilo bitno što će drugi da me vide. Zapravo, onaj deo koji je većini najvažniji – da budu viđeni – meni je bio najmanje važan. U emisijama u kojima sam ja bila autor, bitno mi je bilo da kažem nešto od čega će ljudi imati koristi, ali kada bih upitala svoje prijatelje i poznanike kako im se dopalo to što sam uradila, obično bi usledilo:
-Dobro si izgledala
Uvek bi me taj odgovor porazio. Umesto da ga doživim kao pohvalu, ja sam shvatila da sam džabe krečila, jer me nisu slušali, nego su me gledali.
Čak sam jedno vreme čitala i vesti, koje su drugi pisali. Mora da sam bila ubedljiva, pošto je bilo i onih koji su mislili da sam ih pisala ja. A nisam, časna reč. Svašta sam u životu pisala, ali za vesti sam potpuno netalentovana. Poslednje što bi animiralo moj kreativni um jeste da pišem izveštaj sa sednice Opštinskog veća sa svih sedam tačaka dnevnog reda, zaključcima i komentarima. Sasvim dovoljno mi je bilo to što moram da pročitam. Doduše, uz prvu i poslednju rečenicu koje sam izbiflala u kameru uvek sam prizivala onaj uspavani talenat za glumu praveći jedva primetne grimase u skladu sa rečenicama koje izgovaram, pa je ispalo da znam o čemu pričam. A nisam imala pojma. Srećom to sa vestima nije dugo trajalo.
I baš tu negde počinjala je naredna etapa putovanja za Itaku, odlazak u Beograd.
Prvih šest meseci u Beogradu osećala sam se sjajno. Ta iznenadna anonimnost, prilika da hodam ulicom, a da ne moram nikom da se javim i mogućnost da gledam svoja posla dok drugi gledaju svoja, uverila me da sam učinila pravu stvar time što sam se preselila. Rad na televiziji sam smatrala jednim lepim iskustvom koje se verovatno neće ponoviti. Pre odlaska, zamolila sam saradnike da mi snime jedan CD, tek da imam za uspomenu. Mislila sam da je to bila tačka kada smo u pitanju TV i ja. A bile su tri.
Radeći posao kopirajterke u istoj onoj kompaniji u kojoj sam shvatila da smo pevanje i ja na Vi, bila sam prisutna kada se vodio razgovor ko će ići na TV gostovanje u kom su se predstavljali proizvodi kompanije, jer se ispostavilo da nema raspoloženih za taj posao. Kako se vreme snimanja približavalo, a kandidata nije bilo, predložila sam direktorki da odem ja, znajući da će to za mene biti kao od šale. Tek da se nađem u nevolji. Moram priznati da sam ja tada, u to vreme, tamo, delovala prilično zavezano, pa me direktorka samo pogleda onako iskosa, polako vrati zamišljeni pogled i reče, više za sebe:
– Videću sa Irenom
E sada nije bilo uzmicanja. To je tako žacnulo moju sujetu, da naredni koraci koje sam preduzela više nisu imali nikakve veze sa dobrim delom, već isključivo sa namerom da pokažem kako ja to mogu i znam. Osim toga, već sam znala da ni Irena nije voljna da ide. Poslala sam moj CD sa emisijama na uvid menadžmentu, nakon čega su se složili da idem ja. Nije bilo teško, pošto se snimalo u prostorijama kompanije, a mogla sam i da omanem koji put pošto nije išlo uživo. Dokazala sam kako mogu i znam, ali sad sam se našla u novoj nevolji. Od mene se očekivalo da nastavim da radim taj posao, a što je najgore usledila su gostovanja uživo na Studiju B. Išla sam ponedeljkom ujutru, što znači da sam nedeljom popodne trebala da spremim šta ću da pričam. A meni kad se otkine deo dragocenog vikenda zbog posla obično nije drago. Ali, sama sam se uvalila, pa sam morala da ćutim. Iako su ta gostovanja trajala svega tri minuta, ja sam se za njih ozbiljno spremala. Navikavši da imam odgovoran odnos prema onom što pričam zbog ljudi koji to slušaju, ovde sam imala i momenat više: odgovoran odnos prema poslodavcu. Što znači da treba da se kažu sve važne stvari o proizvodu, jer je to bio deo marketinga, a opet da se upakuje u pitku priču koja će ostaviti utisak na one koji slušaju (da ne kažem – gledaju). Našla sam se u dvostrukom problemu, jer treba da smislim priču sa kojom će svi biti zadovoljni. I tako svakog ponedeljka. Moram priznati da mi je to vrlo brzo postalo zamorno. Moj duh, navikao da se slobodno vine kako želi, na ovaj način je bio sputan i spakovan u šablon. A ja nisam tip za šablone. Ne mogu da stanem ni u jedan, jer ako bi neko i probao da me smesti, uvek ću negde da virim, kao parče košulje iz prepunog kofera.
Ipak sam na kraju uspela da se izvučem iz ove priče i da se vratim u svoju kopirajtersku stvarnost, koja mi je više prijala. Da pišem i da me niko ne vidi. Kada sam kasnije direktorki govorila kako mi je mnogo lepše bilo da radim one moje emisije na lokalnoj televiziji nego ova gostovanja, pogledala me je sa nevericom, iako je to bilo potpuno tačno.
I tako se po drugi put završi moja TV avantura. I bolje. Nisam ja za široke narodne mase niti za ono što bi bilo popularno, jer to što je meni važno potpuno je aut u ovoj pravoj rijaliti. Tako da je mnogo pametnije da sedim za tastaturom, nego pričam pred kamerom. Samo što se više ne usuđujem da stavim tačku na temu, da ne prođem kao prošli put. Jer ako me ponovo svi budu znali, opet ću morati da odem tamo gde me ne zna niko.