Ponedeljak, pun samopouzdanja i željan dobre igre istrčava na teren spreman da povede svoju sedmočlanu ekipu pravo do pobede. Ostaje potpuno zatečen zvižducima publike. Svestan da utakmicu mora odigrati do kraja, pokunjeno nastavlja igru tužno pogledavajući na tribine prepune nezadovoljnih ljudi. Teren je napustio sit igre i sit sebe.

Onda je ušetao utorak. Uvek u istom, sivom odelu, kao činovnik koji po svojoj dužnosti treba da bude utorak jer je to prosto tako. Uredno je odradio svoja 24 časa i tačno u ponoć napustio radno mesto sa istim izrazom lica sa kojim je i došao.

Zatim je nastupila kaćiperna sreda. Doterana i sređena, spremna za važne sastanke i značajne odluke. Udobno smeštena u sredini, uvek joj je bilo potaman. U svakoj prilici pohvalila bi se svojim radnim navikama i dobrim rezultatima, zadirkujući ponedeljak. A kada bi napustila scenu ostavljajući oblak parfema za sobom, bojažljivo bi zakoračio četvrtak, mlađi brat utorka. Podjednako (ne)zanimljiv, uglavnom bi prepisao sve što treba od utorka, bez greške, dodao još nekoliko stavki i uredno popunjen formular predao petku.

A petak, stara koketa, mangupskim korakom bi stupio na dužnost kao na pistu smeškajući se, svestan svoje popularnosti. Sa lakoćom bi završio sve ono što mu je savesni četvrtak upisao u spisak obaveza, čak i pre vremena. A onda, kako se bližio kraju, izvalio bi se na lovorike zadovoljno slušajući hvalospeve o sebi.

Subota je nestrpljivo čekala na red jer joj se činilo da se petak previše razbaškario, kao da nema nameru da ode. Kada je najzad nastupilo njenih 1440 minuta, brižljivo ih je rasporedila na jednake delove kako bi postigla sve što je isplanirala: da obavi kućne poslove, džogira, da ode na kafu sa svih pet radnih dana koji bi joj se u pravilu na nešto požalili i da završi sa večernjim izlaskom za koji svaki put brižljivo bira toaletu. I dok nakon dinamičnog dana skida šminku, do nozdrva joj dopire miris dolazeće nedelje. Nedelja uvek miriše isto. Na detinjstvo, kolače i jutarnje izležavanje. I premda puna vrlina, ima samo jednu manu. Nekako je – razroka. Uvek jednim okom gleda ka danima koji su iza nje, a onim drugim pazi da ponedeljak ne istrči na teren pre vremena. I tako, dok je svaki drugi dan dan za sebe, u nedelji je uvek malo ponedeljka.

Svaki od njih, zatim, tačno u ponoć ponovo uskače u nedeljnu vrtešku do sledeće stanice. Vrteška svojim krugovima upisuje mesece, meseci ispletu godine, godine se protegnu u decenije, a opet se niko od sedmodnevne družine ne umori.