Tri puta sam bila na koncertu Zdravka Čolića. To kao ono što je Balašević pevao: triput sam video Tita, samo što se ovde ne radi o Titu Maršalu, već Zdravku Čoliću. Doduše, kada bi se u njegovoj profesiji dodeljivali činovi, on bi komotno mogao da ponese taj maršalski, ako uzmemo u obzir koliko dugo traje i na koji način to radi.

Prvi put sam na njegovom koncertu bila negde u petom osnovne, porodično. Održavao se u somborskoj Mostongi, u vreme najvećeg ludila sa Zdravkom Čolićem, dok je još bio sa „Lokicama“.  Tada sam prvi put uživo videla nekog ko je velika zvezda i imala priliku da se uverim šta to znači. Turneja se nije bez razloga zvala „Putujući zemljotres“. Sećam se da mi nije bilo najjasnije zašto te devojke gore na balkonu vrište i zašto skaču i plešu sa omotima njegovih longplejki u rukama. Tada još nisam shvatala histeriju „fanova“ koji se, doduše, tada tako nisu zvali. Muziku sam počela da slušam tek dve godine kasnije, tako da je u mojoj dečjoj glavi to više bio doživljaj zbog toga što sam videla nekog ko je jako poznat i popularan, nego što mi je značilo zbog samog koncerta. Predgrupa je bio Dado Topić sa tadašnjim bendom „Mama Co-Co“, jer je „Tajmu“ u to vreme tajm već prošao.

Kada sam počela da slušam muziku, nisam slušala Zdravka Čolića i sada kako ovo pišem razmišljam koliko je to uopšte tačno, jer skoro sve njegove stare pesme znam napamet. Slušala sam neku sasvim drugu muziku, koja je je vukla na bluz i rok balade – zvanično. To je bilo kul. Nezvanično sam uvek koketirala sa pop muzikom i imala svoje favorite, ali ih nisam previše isticala. Jer to nije bilo kul. Ni to se tada nije tako zvalo, ali je pojava apsolutno ista kao danas. I premda se nisam izjašnjavala kako slušam Zdravka Čolića, i dalje sam sve njegove pesme znala napamet. Godinama mi je najdraža bila „Ti si mi u krvi“ i koliko god da sam želela, nikog iz svog ličnog života nisam mogla da povežem sa tom pesmom, onako da je pevam pa da sa čežnjom razmišljam o tom nekome. Uvek se dešavalo da mi se neki stih nije uklapao, pa ipak sam je volela iz sve snage.

Onda sam došla u Beograd i tek tada počela otvoreno da se izjašnjavam kao neko ko zaista voli da sluša Zdravka Čolića koliko god da se to onoj post-hipi devojčici iz moje rane mladosti ne bi dopadalo. U to ime sam morala da odem na koncert koji se održavao na Ušću 2011, jer sam imala veliku želju da „Svadbarski sokak“ i druge drage pesme čujem uživo jer su opasno dirale neke žice u meni. Namestilo se nekako, kako to bude samo onda kada ne planiraš, da moja Sneža bude u Beogradu, pa njena kuma Mira, pa moja drugarica Ljubica, tako da je već samo društvo obećavalo dobar provod. Nije bilo onako kako sam ja navikla na koncertima: da budem u prvim redovima. Bile smo skroz negde na kraju, Zdravko Čolić je bio tek jedna mala crna tačkica u daljini koja se kretala i pevala, jedva smo ga videli. Međutim, čim je malo koncert odmakao, a mi počeli u njemu da uživamo, sasvim je postalo nevažno što smo daleko i što ga ne vidimo čak ni sa video bima. Nama je bilo toliko dobro da smo na kraju zaključile da je Zdravko Čolić pevao na našoj privatnoj žurci i da je baš bilo super. To što nisam mogla da budem u prvim redovima opravdala sam verovanjem da će biti još koncerata i prilika. Nisam znala gde, ni kad.

Kad ono, u Dubaiju.

Jedna od stvari sa kojima sam morala da se pomirim  posle preseljenja u Emirate jeste da ovde neće biti koncerata onako kako sam navikla i da je to prosto tako. To ću morati da ostavim za Beograd kada budem dolazila i ako se potrefi da neko koga volim baš u to vreme drži koncert u Beogradu. Iako nije velika mogućnost da se to desi, ipak se namestilo dvaput. Jednom je gostovao Parni Valjak, a drugi put je to bio koncert posvećen Indeksima i mnogo sam bila srećna zbog toga. Gibonni mi je za malo izmakao.

Nakon najave za koncert Zdravka Čolića u Dubaiju znala sam da će sada biti sasvim drugačije. Ovde definitivno neće biti 100.000 ljudi kao na Ušću i sasvim sigurno neću gledati u malu crnu tačkicu koja se kreće i peva, već u Zdravka Čolića kojeg ću odlično da vidim i bez naočara. U to ime smo stali odmah uz samu ogradu, u fan pit koji se nekad takođe nije tako zvao.

Kao što sam već pisala, najviše volim da budem odmah tu, ispred, volim da sam što bliže muzičarima, da osetim tu moćnu energiju i tada mi je doživljaj savršen. Koncert se održavao na plaži hotela Hilton, što je unelo dodatni čar. Mog muža sam upozorila da se ne uplaši ako kojim slučajem počnem da plačem usred neke pesme, jer ja to tako na koncertima. To je bio razlog zašto sam na mnoge od njih išla sama, jer nisam morala nikome da opravdavam svoje suze. Istina je da se pored Saše osećam slobodno da cmizdrim na koncertu koliko god hoću, ali morala sam da mu skrenem pažnju tek da ne bi pomislio da mi se slošilo.

Nakon što smo prošli provere na ulazu, otvaranje tašni da kojim slučajem ne unesemo flašicu vode, ili daleko bilo nešto od hrane, došli smo do mesta gde je počinjala plaža. Mnoge devojke su skinule obuću u kojoj su došle i obule japanke kako bi im bilo ugodnije na pesku. Ljudi su se lagano skupljali i to vreme pre koncerta je taman poslužilo da se vide i ispričaju. Ispostavilo se da su mogli da se napričaju do mile volje, jer je koncert pošteno kasnio.

Kada nam se učinilo da bi već mogao da počne, jer je prošlo jedan sat od vremena koje je najavljeno kao početak, prišli smo bini jer ovog puta nisam htela ništa da propustim. Dok smo čekali, DJ je puštao neku našu, dobru, staru muziku i to je čekanje učinilo podnošljivijim, iako smo polako postajali nestrpljivi. U jednom trenutku mlada devojka pored mene je upitala da li znam kada će koncert da počne ili koga uopšte da pita. Naravno da nisam znala i da nam je već svima malo dosadilo da čekamo i nakon što smo razmenile nekoliko rečenica, devojka mi reče:

– Moja mama je nekad pevala u Zani. Nataša Gajović. Pevala je i sa Zdravkom Čolićem. Psssst!

I brzo stavi prst na usta da ne reagujem, da mama slučajno ne otkrije šta mi je rekla. U momentu sam se raznežila zbog načina na koji mi je to stavila do znanja. Ništa nije manja potreba dece da budu ponosna na svoje roditelje od potrebe roditelja da budu ponosni na svoju decu. A ja sam uvek bolećiva kad tu potrebu prepoznam. Naravno, iskulirala sam taj podatak pre svega jer je ona to tražila od mene, jer je možda mislila da ću sad odmah da smaram ženu, a onda i zbog toga što vrlo lako upadnem u taj „kul“ mehanizam stečen još za tinejdžerskih dana koji se, moram priznati vrlo uporno javljao godinama kasnije, pa i dan danas, iako više na mahove, nego kao stalna pojava.To je ono: ok, super, kul,odlično, ali ok i okreneš se na drugu stranu.

Nakon što smo se poprilično načekali, najzad je Čola izašao na pozornicu. Koncert je počeo čuvenom „Produži dalje“, istom onom sa kojom sam ja završila moju pevačku karijeru. Slatko sam se nasmejala u sebi toj slučajnosti, a onda sam se prepustila čistom uživanju. Bila sam skroz u svom elementu i savršeno me je bilo baš briga što sam pola koncerta provela zatvorenih očiju, pevajući, jer sam tako mogla najlepše da uživam. Opasno sam slaba kad su moćni vokali u pitanju, naročito kad ih slušam uživo. Zdravko Čolić ipak ima preko 60 godina, koncert je trajao neka tri sata sa jednom pauzom, a treba uzeti u obzir i veliku razliku između srpskog i emiratskog februara koji se ovde tako zaleteo da je tih dana dosezao gotovo četrdeseti podeljak. Pritom je duvao vetar i podigao prašinu, što je dodatno otežavalo situaciju. Uprkos svemu, on je zvučao kao sa snimka, bez da je grešio, a ja sam u njegovom glasu i pesmama uživala za sve pare.

U jednom trenutku pronese se žamor da je Novak Đoković u publici.  Brzo sam poslala poruku Sneži, koju sam povremeno uključivala u direktan prenos, da je i on tu. A onda mi stigne odgovor sa Snežinog profila:

– Tetka ako Saša uslika Novaka pošaljite sliku

E tu sam odlučila da svoju kul fasadu presavijem na četiri dela i spakujem je u torbu za neke druge prilike. Dosta je bilo foliranja. Odoh prvo da upecam Noleta, a onda ću zamoliti i Natašu za jednu zajedničku fotku iz prostog razloga što mi je ona bila ubedljivo najdraža pevačica Zane. Koliko li sam samo zanimljivih momenata propustila u životu kulirajući tako i onda negde postaneš svestan da je to u stvari tvoja težnja da se postaviš „iznad“ situacije, ljudi, kao nije tebe lako fascinirati, a u stvari se neviđeno foliraš. I odem tako i vidim Noleta, škljocnem jedanput i kad sam zaključila da su Saši fotke bolje ispale, odustanem. Bilo mi je dovoljno što sam ga videla tako u jednoj opuštenoj varijanti, i bilo mi je iskreno drago jer kad je on u pitanju pripadam apsolutnoj većini koja ga mnogo voli i to sa razlogom. On sebi ne dopušta da bude kul tako što će da ignoriše ljude oko sebe. Suviše je veliki za to. A u stvari baš je to onaj pravi kul u sasvim pozitivnom kontekstu.

U nekom trenutku sam ugledala nekoliko devojaka i žena koje su na sebi imale crne majice na kojima je pisalo „Lokice forever“. To je bila super fora, tako da je i ovaj koncert imao svoje „Lokice“ i sve je bilo taman kako treba. Dobra energija je vrcala na sve strane i bilo je divno videti masu bosonogih ljudi kako lepo raspoloženi đuskaju okolo. Ko se umori, mogao je da sedne na pesak i tu sam shvatila koliko je bolje bilo na tom mestu, nego tamo za VIP stolovima koji su bili postavljeni skroz sa strane, pa se ni blizu nije tako dobro videlo kao odavde gde smo bili mi. Tri sata je proletelo i Čola se jednom vraćao na bis. Tu je otpevao onu jednu za koju sam znala da ću prošmrcati, onu novu u kojoj kaže da nam dani lete kao laste, al’ ni jedan, al’ ni jedan ne vraća se. I stvarno je tako. Kada je otišao sa scene, još uvek sa kul maskom čvrsto spakovanom u zatvorenoj torbi, zamolila sam Natašu za jednu fotku. I morala sam da joj kažem da je ono što je ona radila važan deo nečijih uspomena. Jer dok se svi vrte oko aktuelnih zvezda i dok smo svi bili pod utiskom zbog Čole i Noleta, pomislila sam da poštovanje treba pokazati i onima koje smo nekada voleli. Tek da znaju da nisu zaboravljeni. Nadam se da mi njena ćerka nije zamerila na tome.

I tako se još jednom dogodilo da sam otišla sa utiskom kako je Zdravko Čolić pevao na mojoj privatnoj žurci. Gosti te žurke su moje uspomene od kojih je najstarija već odavno ušla u četvrtu deceniju. Uspomene još od vremena kada su dve male crvenokose devojčice sa mamom i tatom prvi put osetile jedan „Putujući zemljotres“ pa do današnjeg dana kada je ispalo da je Čola opet izazvao elementarnu nepogodu tako što je svojim albumom „Vatra i barut“ zapalio Dubai. Sa tom razlikom što je ovoga puta vatra stvarno gorela i to u komšiluku, u trenutku dok smo se vraćali sa koncerta. Da ironija bude veća, gorela je u jednoj od onih užasno visokih zgrada koja se u prevodu zove „Buktinja“. Srećom, vatra je ugašena i sve je prošlo bez žrtava. Ali zato u mojoj glavi još uvek gori vatra ona iz pesme, i ona od uspomena i ličnih priča koje su se sve ove godine bojile notama. Priče su prošle, ali su note još uvek tu da podsete na njih.  I zbog toga je ovo bila moja privatna žurka i hvala Čoli što je bio na njoj. Zahvaljuju mu i sve moje zvanice, drage uspomene, jer nema lepšeg načina da traju nego uz muziku sa kojom se razumeju onako kako se samo vršnjaci mogu razumeti.